Krila

Hladan planinski vazduh nanosio mu je sneg u lice. Nalazio se na jednoj od najviših planina na svetu. Bio je daleko od vrha, ali uopšte nije imao nameru da ide čak do gore. Mesto na kom se nalazio zvalo se Ponor ljubavnika. Na nekih desetak metara od njega nalazio se taj ponor. Laganim korakom uputio se ka njemu. U tih nekoliko sekundi koliko mu je trebalo da dođe do ivice, prisetio se kako  je došlo do toga da se vere po planini.

Sve je počelo kada je ona umrla i ostavila ga samog. Baš sebičan gest. Umrla je bez ikakve najave i pripreme. I to u cvetu mladosti, što bi rekli. Morala je da bude lepa i u smrti. Sećao se svega vrlo jasno, odnosno nije se sećao.

Bio je to jedan u nizu običnih, sivih radnih dana. Oboje su došli kasno sa posla. Dok se ona tuširala, on je pekao tost za sendviče. Zatim je ona izašla iz kupatila.  Bila je u plavoj pidžami i roze papučama. Sveža i mirisna. Umorno mu se osmehnula. Pitao ju je zašto nije oprala kosu, a ona mu se samo isplazila na tu provokaciju. Znao je da bi joj trebalo barem još dva sata da je opere i osuši. Uštinuo ju je za guzu, i otišao da se tušira. Ona je nastavila tamo gde je on stao.

Bili su to uigrani potezi. Mesecima su ih izvodili. Kada je izašao iz kupatila, večerali su i pričali jedno drugome kakav im je bio dan. Nju je opet nervirala ONA "kokoška". Kao da niko u firmi ne zna da ima aferu sa direktorom, a okolo prodaje čednost i prebacuje joj što je došla u "kraćoj suknji nego obično".

Zatim su otišli do kupatila, pripremili se za spavanje i sručili se u krevet.

Dubokim glasom pitala ga je:"Maco, jesi li za sex?" na šta je on odgovorio "Jao, ne mogu. Baš me zabolela glava". Oboje su prasnuli u smeh. Malo su se golicali, a onda ju je poljubio i zagrlio. Sekundu nakon što je prebacio ruku preko nje, zaspala je. On je zaspao milisekundu nakon toga.

Tako se završila bajka i počeo košmar.

Pitanje koje ga proganja sve ovo vreme jeste: "Kako je mogao da ne primeti?" Prisećao se koliko puta se znao bez razloga probuditi  i proveravati da li je pokrivena i da li mirno spava. Nije mogao oprosti sebi što se te noći nije pomerio do jutra

Prema doktorovim rečima, ispostavilo se da joj srce nije bilo  mlado kao ona. Još mu je rekao da 'verovatno' ništa nije osetila. Da ne treba da se optužuje i oseća krivicu. Da se, nažalost, ovakvi slučajevi dešavaju 'relativno često'.

Šta mu je kog djavola značilo to 'relativno često'? Trebao je da se oseća bolje zato što zna da na svetu ima još jadnika kojima je voljena osoba umrla pored njih, a oni to prespavali. Gledao ga je očima zakrvavljenim od neisplakanih suza, i pitao se koliko često se dešava da neko mrtvozorniku iščupa grkljan zubima.

Taj dan i sledeći prošli su mu u gutanju votke, obaveštavanju malobrojne rodbine i prijatelja, slušanju tudjih narikanja, odgovaranju na glupa pitanja tipa "kako si?" i "kako je došlo do toga". Primetio je da niko neće da pita kako je umrla. Svi su pitali kako se "TO" desilo, i sva ta nazovi obzirnost mu je lepo išla na penis.

Svima je naglasio da  posle ukopa nema nameru da provodi vreme sa bilo kim, i da nije organizovao nikakakvu “zabavu sa švedskim stolom za one koji još nisu odapeli” kako je to ona zvala. Na navaljivanja pojedinaca da ipak neko treba da ostane sa njim, odgovorio je da i dalje ima pištolj u stanu i da mu ne predstavlja problem da organizuje još jednu sahranu.

Kada je došao u stan sve uspomene i mirisi su ga stegli u vrlo neumoljiv zagrljaj. Otišao je do spavaće sobe i uzeo njen jastuk i ćebe. Vratio se u dnevnu sobu. Stavio je jastuk na kauč, legao i pokrio se ćebetom.

Ležao je i suze su mu tekle niz lice. Udisao je njen miris i prisećao se svih zajedničkih trenutaka. Dok je bila živa nije ni razmišljao koliko ih ima."Dok je bila ziva" prevrtao je tu misao po glavi. "Kretenu!", vikao je na sebe. Pokušao je besno da ustane, ali se spotakao na ćebe i pao. Nemoćan, udarao je pesnicama po podu. Po ko zna koji put pitao se kako je mogao da dozvoli da osoba koju voli najviše na svetu umre, tu, pored njega, a da on sve prespava. “Zar je moguće da je nekom gore idotu toliko dosadno?”

Zatim je savršeno smiren ustao i otišao po album. Seo je pored kauča, zagrlio jastuk i počeo da razgleda fotografije. Najduže je gledao u onu iz restorana kineske kuhinje “Peking”.

To veče nagovorila ga je da naruče kolačiće sudbine. Njen je bio prazan. Što je dovelo do toga da im se šef restorana izvini, i naravno večera je bila gratis. Čovek je dolazio još šest puta i izvinjavao se. Njoj je bilo smešno svo to pompezno klanjanje i “ljubljenje skuta”. Sećao se kako je privlačila pažnju prisutnih gostiju iskrenim, grlenim smehom.

Na papiriću iz njegovog kolača samo je pisalo -Ponor ljubavnika-. Kada je dolazio četvrti put do stola, zamolio je šefa restorana da im objasni pojam sa papirića. Rekao im je glasom punim strahopoštovanja da na jednoj planini u Kini postoji istoimena provalija. Dvoje mladih, ona bogata a on radnik kod njenog oca, bacilli su se u nju, jer nisu mogli da se venčaju. Njen komentar na priču bio je  “Španska serija na kineski način”.

Zatvorio je album, uzeo flašu votke i seo na kauč. Do jutra ju je ispraznio, a onda je ne presvlačeći se, u istom odelu u kom je bio na sahrani, izašao iz stana. Čekao je oko sat vremena dok se agencija za nekretnine otvorila, a onda je sve završio za petnaestak minuta.

Dane dok nije podigao novac od prodaje stana proveo je u rezervisanju karte, kupovanju opreme, prikupljnju informacija i na kraju, ostavio je pismo kod advokata koje je trebalo biti otvoreno za osam dana. U njemu je opisao šta će uraditi i gde ga mogu naći. Ostavio je i deo novca za transport iz Kine.

Nekoliko puta je duboko udahnuo. Stigao je do ivice. Činilo mu se da nikada nije duže koračao, a prešao manji put. Spustio je ranac sa leđa na zemlju. Skinuo je rukavice i iz ranca izvadio njene roze papuče. Osmehnuo se pri pomisli na ono što namerava da uradi. Taj osmeh vratio ga je daleko u prošlost.

Kada su se upoznali u jednom klubu i on je pitao da sutradan prošeta sa njim, rekla mu je “Može, ali kada papuče budu letele”. Rekla mu je da će u klubu biti još pola sata i ako misli da izvede čudo, da požuri. Koristeći pertle, štap i patike izveo je da bar neka vrsta obuće leti. Kasnije mu je rekla da je pala na njegove čarape sa aplikacijom Pere Kojota.

Vratio se u stvarnost. Držeći papuče u ruci, bacio je pogled preko ivice i video samo oblake. Zatim je bacio i papuče. Zatim se i sam bacio preko ivice. Morao je da vidi da li će naučiti da  lete.

Čežnja

Konačno je došao avgust, a sa njim i dugo iščekivani godišnji odmor. Planirali su da ga provedu kampujući na jezeru gde su se i upoznali.

Prvog dana odmora probudili su se otprilike u vreme kada bi budilnik trebao da zvoni. Pogledali su se, nasmejali i zagrljeni nastavili da spavaju. Spavali su skoro do podne.

Ustali su i doručkovali. Sudove su ostavili neoprane. Potrpali su stvari u auto i puni entuzijazma krenuli na put. Nakon dve stotine metara, uradio je polukružno skretanje i uputio se ka kući. Nije bila sigurna da li je zavrnut glavni ventil za vodu. Znala je ona da ga je on zavrnuo, ali nisu odmakli daleko, pa zašto da ne provere. A kada su se već vratili opraće i sudove.

Kada je sve po drugi put provereno, krenuli su na put. Njega je početni entuzijazam polako napuštao. Na odredište su stigli nešto pre sumraka. Bili su iznenađeni i oduševljeni jer su bili jedini kamperi.

Dok se mučio sa postavljanjem šatora, ona se kao mačka protezala u ležaljci i pravila planove za sutra. „Oh, Bože, došli smo na odmor, a ti razmišljaš kada ćemo obilaziti levu polovinu šume, a kada desnu.“, pomislio je i nastavio potvrdno da odgovara na njena pitanja.

Nakon više od pola sata nerviranja i tihih psovki, postavio je šator. Uspravio se iz klečećeg položaja i gledao u svojih ruku delo. Prišla mu je, poljubila ga i rekla: „ Izgleda da će veče biti toplo. Šta misliš da spavamo pod vedrim nebom?“

„ Odlična ideja“, bilo je sve što je rekao nameštajući ozaren osmeh na lice. Zapitao se zašto je tako nemoćan pred tim krupnim okicama. „Bože, opet Ja. Zar je nisi mogao napraviti kao malo manju napast?“ Ostao je uskraćen za odgovor.

Ostatak dnevne svetlosti iskoristio je da zapali vatru i spremi sve za roštiljanje. Kasnije su jeli, pričali, smejali se...uživali. Potom je ona počela da zeva.

Osmehnuo se i otišao da iznese vreću za spavanje iz auta. Namestio ju je u blizini vatre koja se polako gasila. Raspremio se i zavukao u vreću, da je zagreje pre no što ona legne.

Pratio ju je pogledom dok je obavljala uobičajene rituale pred spavanje. Uživao je u svakom njenom pokretu.

Pre nego što se raspremila, osvrnula se nekoliko puta oko sebe. Zatim je zavidnom brzinom skinula višak odeće, uredno je spakovala na stolicu i zavukla se pored njega. Bacio je pogled na odeću koju je on razbacao okolo dok se raspremao, i uzdahnuo.

Okrenula se ka njemu i poljubila ga. Zakikotala se, okrenula mu leđa i počela da se gnezdi u njegovom naručju. Nedugo potom, zaspala je. On je ostao budan. Osluškivao je zvukove prirode i posmatrao je. „ Sve u svemu, bio je ovo lep dan.“, pomislio je. Pažljivo ju je poljubio u koren vrata. Razmišljao je o tome koliko je voli i koliko ga usrećuje. Osmehnuo se, i sa osmehom utonuo u oprezan san.

Tokom noći budio se nekoliko puta. Proveravao je da li ona spava, da li se naoblačilo, da im nije prišla neka životinja.

Pred zoru, zrak sunca pokušao je da ga probudi bodući ga u  oko. Još uvek u polusnu, na usnama je osetio najnežniji poljubac koji je izazvao laku jezu u njemu.

Uzbuđen, otvorio je oči. Izgubljeno je trepnuo nekoliko puta. Dok se količina endorfina u njegovom krvotoku naglo spuštala, shvatio je da leži u svom malom krevetu. Sam.

Kada se zavese spuste

            Mutna svetlost sijalice osvetljavala je unutrašnjost skučene kamp prikolice. Levo od ulaznih vrata bila je sudopera, puna prljave odeće. Pored nje bile su kartonske kutije. Služile su kao ormar, cipelarnik, garaža, ostava i kanta za smeće.

            Na nekih tridesetak centimetara od sudopere bio je trošan krevet. Na osnovu izgleda i mirisa nenameštene posteljine moglo se zaključiti da je stara koliko i krevet.

            Desno od vrata stajao je okrugli sto. Jedan od onih bezličnih, plastičnih stolova koji leti možete videti u  gotovo svakom dvorištu. Pored stola bio je čiviluk na kome je visilo nekoliko masnih perika i šešir.

            Na stolu je bilo parče slomljenog ogledala, naslonjeno na rolnu toalet papira. Ispred njega, gurale su se kutijice sa šminkom, četkice i sveća.

            Ispred stola, na plastičnom buretu, sedeo je čovek. Kao da je gledao kroz sto i pod prikolice i razmišljao o onome što je radio pre samo nekoliko  minuta. Razmišljao je o mlakom oduševljenju i sporadičnim, neumesnim dobacivanjima. Razmišljao je kako je nestrpljivo čekao da se zavesa spusti i sakrije ga.

            Trepnuo je. Pogledao je u ogledalo, u lice koje je krasio širok osmeh.

            Duboko je udahnuo vazduh, a onda ga pustio da sporo ističe iz pluća. Osećao je da prošlost dolazi po njega na belom konju, a znao je da nema gde. Zapitao se, kao i mnogo puta ranije,  kako je došlo do toga da završi u ovoj buđavoj konzervi.

            Iz džepa je izvadio staru fotografiju devojke koja je u poznim dvadesetim godinama i naslonio je na ogledalo. Nekoliko trenutaka samo je gledao u nju, a onda je počeo da joj se obraća.

            „ I, šta ćemo sada? Ostali smo samo ti i ja. Voleo bih da te još jednom zagrlim, znaš?“ Setno se osmehnuo. Napravio je malu pauzu kao da osluškuje odgovor. „Znam da se nismo videli više od trideset godina. Zapravo, ne znam ni da li si živa. Verujem da jesi. Pitam se šta bi rekla kada bi znala da sve ove godine živim od sećanja na  tebe. Verovatno da sam bio i ostao idiot.“ Zastao je da udahne vazduh, i čuje šta ona ima da kaže.

            „Da, sam sam. Ne, nemam nigde nikoga. Nemam prijatelje, nisam se ni trudio da ih steknem. Ovde imam nekoliko kolega. Sva komunikacija sa njima je više iz kulture i neophodnosti, nego što stvarno želim da pričam sa nekim. Navikli su na mene.“

            Ustao je i nastavio da priča. „Dobro, nije da posle tebe nije bila ni jedna. Imam i ja potrebe. Bilo je to u mladosti, dok smo još išli na turneje.“ Prošao je između kuhinje/kupatila i spavaće sobe do kutija. „ Sačekaj samo tenutak, da nađem nešto.“ Nervozno je preturao po kutijama. Nakon desetak minuta, ono što je tražio našao je ispod jastuka. Vidno iznerviran, zapitao se da li je moguće da ni ovo ne može da uradi kako je planirao.

            Vratio se do stola. Seo je i uzeo fotografiju levom rukom. Jedan dugi trenutak gledao je u zelene oči. Poljubio je fotografiju, a onda je pažljivo spustio u praznu kutijicu, i zatvorio je.

            Ništa više nije imao da kaže. Pogledao je u metal koji je držao u šaci i pomislio „Budi ispravan.“

            Povukao je oroz, zagrizao cev i povukao obarač.

            Našli su ga tek sutradan. To je bio prvi put da je klovn Smeško kasnio na nastup.