Džep pun snova

                Počelo je da se smrkava, iako je bilo jedva šest posle podne. U šumi, naročito ovako gustoj i bujnoj, brzo ponestaje dnevne svetlosti. Odlučio je da se ulogori pored orahovog drveta. Bio je začuđen što je naišao na njega. Kroz šumu putuje mesecima i nije primetio ni jedno orahovo stablo, sve do sada.

                Dok je podgrevao večeru, primetio je kako ga iz grma posmatra par očiju. Na trenutak srce mu je stalo. Pomislio je da je neka velika životinja, koja se sprema da ga napadne. Zatim je shvatio da se radi o lisici i odahnuo.

                Bila je sitna i izgladnela. Jedino krupno na toj lisici bile su oči. Iako nije mislio da mu predstavlja pretnju, bacio je malo hrane ka grmu. Lisica je samo šmugnula u noć. On se ušuškao u vreću i zaboravio na lisicu. Ujutru je primetio da je hrana koju je bacio nestala.

                To veče, iako je ponovo šmugnula, lisica se nešto brže vratila po hranu. Nakon nekoliko dana, zaboravio je zašto je uopšte počeo da putuje - važno je bilo da se smrkne i ulogori. Kada bi lisica došla, sedeli bi i pričali do kasno u noć.

                Jedne večeri, negde iz dubina njegovog ranca ispade srebrnjak.

                „Šta je to?“ upita lisica.

                Dugo se zamišljeno igrao novčićem. Lomio se, a onda je progovorio:

                „Pre nekog vremena, ne znam ni sam koliko, sanjao sam. Ne znam šta, ali znam kolliko sam srećan bio kada sam se probudio. Dok sam se sanjiv protezao po krevetu, ispod jastuka našao sam ovo. Od tada putujem da nađem osobu koja će mi pomoći da vidim šta je unutra.“

                „Baš si budalast. To je samo parče lepo oblikovanog metala. Ne može ništa biti unutra, kao što ne možeš izvaditi perce iz klikera. Verujem da si to pokušao?“

                Postiđeno je klimnuo.

                „Mani se gluposti, i hajde da spavamo.“

                Kada se probudio, nije bilo lisice, a ni srebrnjaka.

Poluprava

I, evo, umesto da spavam, švrljam po papiru. Pre nego što sam uzeo olovku u ruku, znao sam šta želim da napišem. Želeo sam da kažem šta mislim o tebi, kako te doživljavam, kako utičeš na mene i da pokušam da objasnim sebi kakvo si ti to čudo prirode. U mojoj glavi, sve je izgledalo mnogo lakše.

            Prvi problem sa kojim sam se suočio je to što sam shvatio da te ne mogu zarobiti na papiru. Toliko si slojevita, satkana od bezbroj finih niti, koje u jednom trenutku čine maleno, zamršeno klupko, a već u sledećem te niti dohvataju najudaljenije kutke svemira.

            Ti si luda; ili sam ja. Kajem se što pre nego što smo se sreli nisam znao da si Guliver među Liliputancima. Zapravo, rekla si mi to. Samo, nisam ti verovao. Nisam mogao. Nisam smeo. Bio sam potpuno nespreman za tebe, i nisam dobro odreagovao. Zapravo, nisam uopšte reagovao – stajao sam kao kip. Sada kada razmišljam o našem prvom susretu, pitam se kako sam mogao biti tako glup. Čim sam video tvoju pogurenu siluetu na onoj glupavoj kiši, trebalo je da shvatim da u sjaju tvog oka ima nešto veštičije – tamno i neodoljivo.

            Rekla si mi da će sa tobom uvek biti priča za pisanje. Nisi me upozorila da si ti priča. Gledao sam na pogrešnu stranu. Napet. U iščekivanju. To me umorilo, pa sam otišao. Sada vidim. Sada sam slep.

            Nije ovo hvalospev, niti kuknjava. Nerviraš me. Naročito tvoja dečija tvrdoglavost. „ Ja sam u pravu. Vi niste. Crknite! Ili ću ja.“. Nema sivih zona kod tebe. Don Kihot je bio racionalan u poređenju sa tobom. U tebi vidim tragove onoga što sam bio, i u sebi osećam praznine nastale prodajom ideala.

            Zapravo, sve ovo bio je blagi uvod u pokušaj da ti objasnim kako te doživljavam, ali ne ide mi baš najbolje. Ne mogu to iskazati rečima. Imam ograničen skup reči i veliki broj pravila, a ti si dugačka, široka, visoka i vanvremenska.

            Sa tobom sam sit, odmoran i napojen. Stvaran svet, čiji nisi rob, sa tobom prestaje da postoji. Doživljavam običnost na potpuno nov način. I uživam u njoj. Osećam sve naše diskusije, razmirice, neprijateljstva i ono drugo, što je možda bilo, a možda tek treba da bude, čim zatvorim oči i pomislim na tebe. Nakon toga, obično je na mom licu vidljiv osmeh. Mada, trudim se da ga kontrolišem, ne moraju svi da znaju da razmišljam o tebi.

            Ovde ću biti prinuđen da stanem. Oči mi se zatvaraju, a rukopis postaje suviše nečitak.

            Na kraju, sredini, ili početku, samo sam radoznali posmatrač i povremeno aktivni učesnik sa olovkom u ruci. Nasuprot meni si ti – dašak vetra, nešto iracionalno, osećanje koje imaš kada pomisliš da si doživela Deja Vu, slatki bol, okrepljujući san,..... lista paradoksa koji te sačinjavaju nastavlja da raste...

Šeširdžija

Pustinja belog peska u kojoj je sunce uvek u zenitu. Nekada je tu bila plodna zemlja, puna zvukova i šarenila života. Sve što je ostalo jeste mrtvo stablo oraha koje se uzdizalo na vrhu jedne od mnogobrojnih dina. Ako biste imali dovoljno strpljenja da razgledate njegove grane, možda biste na najvišoj primetili nešto što bi vas neodoljivo podsetilo na šaku sa ispruženim srednjim prstom, dok su svi ostali savijeni.

Naslonjen leđima na stablo, sedeo je čovek koji je, reklo bi se, bio u žustroj raspravi sa samim sobom.

„Oči. Mrtve oči. Ha! Čak i da jesu, kakve to veze ima? Moje su. Boljih nemam. Možda im se samo ne sviđa odraz koji vide kada pogledaju u njih?”

Napravi malu pauzu kao da smišlja kontraargumente za ono što je rekao. „A šta vi hoćete?”, upita četiri siluete koje su se materijalizovale pred njim.

„Pokaži malo poniznosti Šeširdžijo!”, povika bradonja. “Inače ćemo te…”
            „Šta?”. Prekinu ga.  Šta ćete mi uraditi? Ne zaluđujete se valjda mišlju da mi možete bilo šta? Ili da ste mi već nešto uradili?”

Sa prezirom i besom u glasu bradonja mu odgovori:

„ Muka mi je od tebe! Svima nama! Dosta mi je tebe, ovog tvog sveta, tvog bogohuljenja i tvoje tvrdoglavosti. Za tebe više nema Nektara, niti će ikada biti, niti je ikada trebalo da bude! Reci nam od koga si ga dobijao, i možda se tvoja kazna promeni.”

Namestio je na lice izraz najveće zainteresovanosti. „Kazna? Kažete promeni?” Uzeo je jedan O’cake sa čokoladnim mrvicama, počeo da ga gricka i zalogaje zaliva hladnim mlekom. Uživao je u ukusu i slušao bradonju kako brunda.

„Nemoj da stekneš pogrešan utisak o nama na osnovu nekih stvari koje si čuo ili pročitao. Prometej je bio razbojnička baraba. Ukrao je nektar i iskoristio ga sa svojom ljubavnicom. Mi smo ga samo okovali za stenu i poslali mu rospiju od njegove žene. I dalje mislim da smo bili malo prestrogi. Niko nije zaslužio takvu torturu, ali morao je da posluži kao primer. Što se tiče Ikara, to je nesrećan splet okolonosti. Slučajno je nabasao na Nektar. Neko je bio nemaran i zaboravio napitak. Tih dana smo baš švrljali po Zemlji. Mada, on je bio toliko zaljubljen i zanesen da bi u svakom slučaju tresnuo o zemlju.

„Izgovori, opravdanja... Još nisam čuo šta mi nudite.”, reče mljackajući.

„Nudimo ti zaborav. Vreme. Novi početak. Svežinu. Nov vrt oslobođen svih korova koji su ti uništili ovaj. Nova uživanja. Čari učenja i spoznaje drugih i drugačijih stvari. Nova istraživanja. Nove avanture. Nove ukuse.” Napravi malu pauzu da udahne vazduh, a onda ga skoro molećivo upita: „Kako možes samo da sediš? Šta  radiš ovde?! Reci mi!”

Po prvi put je, zapravo, pogledao u njih. Zagledao se dok nije osetio da im je nelagodno, i tada je progovorio: „Uzimam osmehe prošlog života. Uzimam sreću, neuhvatljive trenutke koje je rečima teško opisati. Uzimam sećanja koja su, posmatrana pojedinačno, obična - beznačajna. U široj slici, ona su esencija života, lepak koji omogućava da se kula od karata podigne do neslućenih visina. Sve to uzmem i onda se igram sa njima dok ne postanu najfiniji prah melanholije. Taj prah saspem u ovu kutiju. Et voilà imam O’cake sa čokoladnim mrvicama.

„Slušaj me ti crve!”,zagrmi bradonja, „odmah ćeš mi reći...”
            Šeširdžija odloži keks iz desne šake, savi prste u obliku pištolja, uperi ga u siluetu desno od bradonje i tiho izgovori ‘bam’.

Tri zapanjene siluete gledale su u četvrtu koja je ležala na pesku. Bradonja je hteo da kaže više stvari u isto vreme, ali ništa nije uspevao da izgovori. Samo se tresao od besa.

„Sreća njegova da sam pištolj podesio na omamljivanje. Došli ste u moj svet, a ovde važe moja pravila. Više niste dobrodošli. Puni ste negativne energije. Zamoliću vas da odete.”

Naglo, kako su došli, tako su i nestali.

„Dakle, gde sam ono stao? Ah, da. Oči. Možda nisu mrtve. Samo vide dalje, ili vide mrtve ljude i predele. Nisu mrtve - samo su, verovatno, drugačije. Videle su previše, ili premalo.

Napravi malu pauzu kao da smišlja kontraargumente za ono što je rekao