- Hej ovčiceeee...! Hajde napolje, da se igramo.
- Ne mogu. Tata mi je rekao da ne napuštam tor.
- Ne verujem svojim ušima! I dalje slušaš matorce?! Hajde napolje da se zezamo, vidi kako je lep dan.
- Ne znam baš... Ko si ti uopšte? Nisam te do sada viđala.
- Kako ko sam??? I ja sam ovca, kao i ti. Jeste, dlaka mi je crna, ali svejedno imam četiri noge – baš kao i ti, rep – kao i ti, njušku, oči, uši – sve kao i ti. Nisi me viđala, jer sam tek stigao u ovaj kraj. Pobegao sam od kuće. Nisam više mogao da slušam staru kako mi drobi nemoj ovo, nemoj ono... Hajde sada izlazi, nećemo traćiti dan pričajući kroz ogradu.
Iskrala se iz tora i bojažljivo prišla da se upozna. Videla je osmeh u očima pridošlice, ali ne i na licu. Kada je bilo suviše kasno, shvatila je i zašto je tako.
Nije umrla od povreda nanetih oštrim zubima. Umrla je u ćošku tora. Izgladnela. Žedna. Neispavana. Potpuno paranoična. Okružena ovcama koje su se pretvarale da su ovce. Ko zna šta su zapravo. Umrla je mučena strahovima. Mučena pitanjima sa beskonačnim brojem tačnih odovora.
Ne mogu da verujem da ova priča nema komentar... Nisam sigurna šta da napišem, ali, eto, ispravljam nepravdu. Priča je... uhhh. Nadam se da će te se Melpomena ponovo setiti. :)
ОдговориИзбриши