Ovo je jedan od onih dana kada je sve moguće, vedro je pomislio dok je koračao ulicom. Odsjaji sunčevih zraka sa staklenih površina prijatno bodu oči. Lagani vetar bezuspešno se trudi, ali se ipak trudi, da rastera teški miris izduvnih gasova automobila. Čak i oštri, kratki zvuci automobilskih sirena zvuče nekako...pa, manje iritantno u svakom slučaju. Sve u svemu, divan dan u betonskoj metropoli.
Vidi samo ovog mališu, kako je simpatičan. Skoro da mi je žao što i ja nemam jednog. Onda bismo majka ovog ovde, koji deluje prilično inteligentno i nadam se da nije video kako mu odmeravam mamu, i ja mogli na kaficu – dok se njih dvojica igraju. Dečačić je gledao u njega i izvukao nešto sluzavo iz nosa, što je brže bolje strpao u usta. Shvatio je da mu je klinja ogadio ručak i želju za decom. Nastavio je da korača i gledao izloge – zapravo, divio se sopstvenom odrazu, kada je doživeo jako usporen trenutak.
Dok je posmatrao svoj odraz, jedan dobro poznat pokret privukao mu je pažnju. Bio je to pokret ženske ruke koja sklanja zamišljenu česticu prašine sa muškog ramena. Sledio se kao zec pred farovima kamiona. Potom je ubedio sebe da preteruje. To nije nešto na šta jedna osoba ima ekskluzivno pravo. Shvatio je da je pokret nastao sa druge strane ulice. Ipak, boja kose je bila odgovarajuća, kao stas i način njenog odevanja. Sigurno nije dobro video. Krv mu se povukla iz udova i pretila da preoptereti pumpu koja je počela neritmično da radi. Osetio je hladnu katanu neverice kako ga proseca nešto ispod jetre, a onda mu potezom paralelnim sa njegovim stopalima para utrobu, sve dok ne ponestane mesa za sečnje. Predočio je sebi očiglednu mogućnost da je žrtva autosugestije.
Zatim je leva noga završila započeti korak. Načinio je još četiri, pre nego što je shvatio da treba da se okrene i pogleda u pravcu mesta gde je video pokret. Gotovo. Saobraćaj i pešaci učinili su svoje. Stajao je i pitao se da li da pretrči ulicu. Previše razmišljanja, i premalo delanja dovelo ga je na rub histeričnog smeha. Odmahujući glavom, i mrmljajući sebi u bradu, nastavio je da korača. Ušao je u prvi kafić koji je video.
Suvim, hrapavim glasom zatražio je duplu votku od barmena. Popio je na eks. Pokazao je da mu dopuni čašu.
Nije moguće, nije moguće... Ponavljao je to kao mantru. Završio si sa tim. Lično si iskopao raku, i sam si spustio sanduk. Sećaš se svake suze koja ti je kliznula niz obraz dok si lopatom bacao zemlju u grob. Sećaš se kako si sišao dole, počeo da sklanjaš nabacanu zemlju i otvorio sanduk. Sećaš se njenog izraza lica, koji je bio tako nepokolebljiv. Sećaš se jagodica prstiju i kolena koje si izgrebao dok si izlazio.
Nije moguće, nije moguće... Video si ono što si želeo. Spakuj te neracionalne misli u kutiju, a kutiju spali. Video si ono što si želeo. „A zašto si to želeo?“, upita ga glasić? Negde na rubovima svesti čuo je odjeke podsmešljivog smeha.
Sručio je piće u grlo, platio račun i nesigurnim korakom izašao iz lokala. Da se okrenuo video bi kako barmen koluta očima i odmahuje glavom.
Napolju, sunce mu je pržilo oči. Miris sagorele nafte i plina ubadao ga je direktno u mozak. Vrisci sirena strugali su mu živce nategnute do pucanja. Obećao je sebi da će prvog vozača koji zatrubi izvući kroz prozor i isprebijati. Glasić je dobacio da nema petlju za to. Znao je da je u pravu, i prezirao se zbog toga. Smrknut, uputio se ka mestu koje je u nedostatku preciznijeg izraza zvao dom.
Samo da preživi ovaj dan. Sutra, sutra će glasić možda biti tiši. To ne znači da će dan biti bolji.
