Pijavica

Nije nestala

Rasula se u mehurima

Lijući ogledalo

S mojim likom

Dah je posejala po stvarima

Koje isijavaju smisao

Da ispije kompromise

Da me nauči da molim

Tiho je molim da ostane

Da bdi nadamnom snena

Pod kožu još dublje utone

Jer je krv moja, krv njena

Autor: Predrag Milovanović

Lale i suncokreti

            Stajao je na vrhu brda, koje je bilo jedino uzvišenje u dolini, dokle je pogled dopirao. Zevnuo je i protresao glavom. –Dobro jutro.- prošaputa suncu koje se pojavljivalo na horizontu.

            -Dobro jutro.- odgovori mu sunce. – Znaš, jutros izgledaš kao sanjiva šećerna vuna.

            - Ovaj... Hvala?

            - Nema na čemu.

            - Zaista to misliš? – upita glasom koji je podrhtavao.

            Sunce napravi kratku pauzu.- Da nema na čemu?

            - Ne, nego da sam... hmmm...lep? – reče suncokret, i malo poge glavu.

            - Oh, Bože. Ne znam kako da protumačim to tvoje pitanje. Pokušavaš da me provociraš i uvrediš time što mi ne veruješ, ili...

            - Ne, ne, ne! Nije to u pitanju.

            - Ne prekidaj me! Dakle, ili misliš da lažem, ili zaista nisi svestan sopstvenog izgleda?

            - Naravno da ne mislim da lažeš. Samo...

            - Zašto ti činjenica da neko misli da si lep zvuči tako neverovatno?- reče mu sunce kroz osmeh. – Mada, time si mi, na neki način, još privlačniji.

            - Ja - proguta knedlu, - privlačan - ponovo proguta knedlu, - tebi?!

            - Ne budi tako iznenađen. Nije kao da se znamo od juče. Pusti me da preostalo vreme iskoristim da u tišini uživam u pogledu na tebe. Pričaćemo sutra.

            - Ali...

            - Šššš...

Dok je suncokret nepomično gledao sunce, sa crvene lale u njegovoj senci, otpade jedna latica.

Sitnice

Stajao je na trotoaru i čekao da se upali zeleno svetlo za pešake. Neka je jedna linija „zebre“ dugačka dva metra, i neka je široka pola metra. Ako je prečnik novčića od pet dinara dva centimetra, to znači da se na jednu liniju zebre može poređati sto puta dvadeset puta pet... deset hiljada dinara. A ako bi...

Osetio je da mu je neko nešto tutnuo u ruku. Čuo je: „Zasladi se.“ Automatski je prihvatio. Kakav si ti retard! Možda je i bomba, a ti si vrlo ležerno...Spustio je pogled ka šakama. Ne, samo krem bananica. Svejedno, i dalje si retard. Okrenuo se da pogleda ko mu je dao slatkiš. Video je samo plavu kosu vezanu u konjski rep, tamnosivi kaput dug do crnih čizama, koje su se lagano udaljavale.

Svetlo na semaforu se promenilo, i mehanički je zakoračio. Hodao je i gledao celofan po kom se sa unutrašnje strane razmrljala čokolada. Brzo je tutnuo slatkiš u unutrašnji džep jakne. Šta ako se još više rastopi? Premestio ju je u spoljašnji džep. Zašto se uopšte brinem? Zašto mi je ona devojka uopšte dala bananicu? Šta je htela reći onim Zasladi se? Kako je izgledala? Da l’ je lepa? Kolike li joj su grudi? Koji sam moj zurio u pešački? Možda joj se sviđam? Da, naravno, sviđaš joj se - retardu!

Nova misao ga žacnu. Šta ako je bananica ukradena? Jesam li ja saučesnik? Možda da je pojedem i tako uništim dokaze? Trebao bih obrisati otiske sa celofana pre nego ga bacim. A šta ako je ona ludi masovni ubica? I ako je bananica otrovana? Ili je u njoj neki paralitik? Ma, nije moguće da je ubica. Ona je devojka, verovatno mnogo lepa. I što je još verovatnije, misli da sam i ja baš lep, inače mi ne bi dala bananicu. Je l’ tako? Tako je, retardu.

Hodao je ulicom kojom je mnogo puta prošao. Uskoro će novi pešački. Opet, nikada se ne zna. Nastavio je sa razmišljanjima. Da bacim ovo? Ali, to je hrana, a hrana se ne baca. Da je dam nekome? A šta ako je stvarno otrovna, i tako ubijem nekoga? Šta da kažem policiji, neka devojka za koju nisam siguran kako izgleda, dala mi je krem bananicu, a meni bilo žao da je bacim, pa sam slučajno ubio nekoga? Najjadniji izgovor za nečije ubistvo.

Nekoliko stotina metara dalje, vozač automobila vikao je u slušalicu mobilnog telefona: „Slušaj, taj izveštaj mi pošalji u roku od odmah! Ne! Ne zanima me ko ti je juče umro. Čak i da sam ja UMRRR...“

Dakle šta uraditi sa ovom bananicom? Je l’ ovo neki znak ili šta li već? Nije ni primetio kada je zakoračio na pešački. Nešto što treba da rastumačim, pa će mi se otkriti neke tajne univerzuma?

„..ROOOO...!!!“, vozač pusti mobilni, zgrabi volan sa obe ruke, odupirući se o njega i pritisnu papučicu kočnice do kraja.

Da je bilo nekoga u blizini, čuo bi uzaludni vrisak guma dok stružu po asfaltu, tup udarac, i šuškanje celofana krem bananice dok se kotrlja po asfaltu.

Svetlo na semaforu za pešake promeni se na zeleno.

Kenguri i maslačci

            Tromo je otvorio kapke natekle od nespavanja. Nešto se promenilo. Pokušao je da usredsredi pogled na stranu odakle je dopiralo kretanje vazduha koje je osetio na licu.

- Nećeš moći još dugo tako.- reče mu kengur koji je na prednjim šapama imao roze bokserske rukavice.

            Nešto definitivno nije u redu. Zbog nesanice sam počeo da haluciniram. Kenguri ne lete.- Kenguri ne lete. - promuca.

            - Ok, ako je to tvoj najveći problem, evo, staću na oblak.- kengur se smestio tako da su im glave bile u istom nivou, na pola metra udaljenosti.- Sada, reci mi, šta to radiš?- pogleda ga ljubopitivo, kao što dvogodišnjak posmatra tvrdokrilca, koji leži na leđima i batrga nogama  kroz vazduh, nesiguran da li da mu pomogne ili da ga zgazi da bi čuo ono pucketavo kvrc.

            - Ne bi trebao ni da pričaš. A ni da stojiš na oblaku. Nije mi jasno zašto pričam sa tobom kada znam da haluciniram...

            Jak direkt prekide njegov monolog.

            - Fokusiraj se! Šta ti radiš ovde?

            Bol je osvetlio svaki kutak njegovog mozga. Ovo nije... Kengur ga udari, ponovo i ponovo. Pašću! Šta... - VISIM!-vrisnuo je, pomerajući glavu levo, desno u nameri da izbegne udarce.- Visim! Prestani!

            - Bravo. Vidiš da nije bilo teško. Kako si se našao u ovoj situaciji?

            Da li sam normalan? Pričam sa kengurom, koji me udara kao da  je Ali. Kengur zamahnu.
-Planinario sam - brzo izgovori, - i izgubio sam oslonac kada je počeo zemljotres. Klizao sam nekoliko metara, i uhvatio se za ovaj  maslačak.

            - Tebi to ima smisla? Osoba od osamdesetak kilograma mesecima se drži za maslačak? Bez hrane, vode i odmora?

            - Sedamdesetosam.- mehanički ga ispravi.- ŠTA?! Toliko sam već ovde?!

            Kengur zacokta. –Eon, sekund... U čemu je razlika? Šta ti je plan? Da zauvek visiš tako, držeći se za tu biljčicu?

            - Samo odmaram. Nastaviću da se penjem čim prikupim dovoljno snage.

            Kengur približi svoju njušku na nekoliko centimetara od njegovog nosa. - Zar ne misliš da je nemoguće penjati se uz mermerno glatku planinu?

            - Ali ovo nije...- Zaustavio je kengurovu pesnicu svojim licem. – Koji ti je...- Pogledao je u kengura koji se samozadovoljno osmehivao, a potom u planinu koja je ličila na... ne, sada je to bila sivocrna, mermerna nadgrobna ploča veličine planine. Samo nedostaju slika, ime i prezime, i datumi...

            - I to može da se sredi.- reče kengur, kao da mu čita misli. – Mogu da uradim tvoj lik preko čitave planine. Bilo bi to moje monumentalno delo.- napravi malu pauzu.- Shvataš? Monumentalno...?- očekivao je reakciju od njega. – Nije ti smešno,a? Nema veze.- Počeša se desnom rukavicom iza levog uha, i namršti se kao da se nečega priseća.- No, evo te, stojiš na oblaku i držiš procvetali maslačak u ruci...

            - Ne stojim. Nije...- Kengurov udarac okrenu mu glavu ka žutom cvetu. – Ali... Kako?

            - Nema tu mnogo šta da se priča. - nastavi kengur i udari ga još jednom. Dozvolio mu je nekoliko sekundi da gleda u paučinasto belu kupolu maslačka, a onda nežno dunu i rasprši mu je u lice. –Ti sada pokušavaš da shvatiš previše informacija, da za svako Zašto nađeš Zato, međutim nisi baš sposoban za to. Pomoći ću ti i ukratko reći šta se dešava. Načulji uši slepče! Dakle: Bla, bla, bla, bla! Pusti tu biljku dok nije počela da truli. Znaš da to treba da uradiš.

            Nekoliko trenutaka samo je piljio u kengura, pokušavajući da vidi bilo kakavu emociju u njegovim očima. Tamo nije bilo podsmeha kao što je očekivao. Nije bilo ni sadističkog uživanja. Jednostavno, u kengurovim očima, na kengurovom licu nije bilo ničega.  - Da, znam. - prošaputa i sklopi oči.

Samo na trenutak, kroz kengurove oči prolete senka spokoja, koja se pretvori u vodopad besa kada vide da planinareva šaka čupa maslačak. Bez ikakvog zvuka, planina poče da se urušava.

            Dok je gravitacija povećavala ubrzanje planinarevog tela, on privi ostatke maslačka na grudi, i zaspa. Nije osećao kako mu kengur seda na grudi i pesnicama besomučno zasipa lice.

Relativnost

Postoje trenuci kada si neraspoložen, iako su ti džepovi puni slatkiša. Ne daš ih drugima, jer si jedan przničav hrčak, i hoćeš da i drugi pate. Onda te grize savest zbog takvog ponašanja, ali ne možeš da prestaneš, i samo toneš dublje u netrpeljivost prema sebi.

Postoje trenuci kada si usamljen, iako si okružen prijateljima koji te vole.

Postoje trenuci kada veruješ da si trojica u jednom: Atlas, Sizif i Prometej. Ne, znaš da si to. I tu nema pomoći.

Svaki taj trenutak samo bljesne i prođe, ali danima ne vidiš dobro. Hodaš uvijen u tamnoplavi ogrtač. Tada ti se čini da se svaka zvezda u univerzumu kojoj priđeš - ugasi.

A onda, šetajući ulicom nakon kiše, šutneš kamenčić koji bućne u baru. Voda iz bare poprska belu suknju.

Potom slušaš pljusak uvreda i objašnjenja gde, kada i kako treba šutirati kamenčiće, ako ih uopšte treba šutirati.

Međutim, ništa od toga ne čuješ. Samo u zelenim očima vidiš zvezdu koja se nije ugasila, iako si joj prišao.

Postoje večnosti kada ljubomorna rulja opseda tvoju kolibicu. Žele da te izvuku napolje i da vilama i grabuljama raskomadaju tvoju sreću. A ti si spokojan. Znaš da je tvoja sreća neuništiva.

Postoje večnosti kada si ubeđen da si sardina, i uživaš u plivanju sa ostatkom jata. Ipak, znaš da jato, zapravo, činite vas dvoje.

Postoje večnosti kada misliš da si toliko veliki, da bi mogao da popiješ čitav Mlečni put.

I svaka ta večnost traje trenutak.

Zatim se, jednog dana, probudiš i shvatiš da u zelenim očima više ne vidiš zvezdu. Zapitaš se da li se zvezda ugasila tog jutra, ili mnogo, mnogo ranije, a ti to nisi primetio. Samo na trenutak ta misao zatalasa ti likvor, i talasi se ne smiruju.

Sledećeg dana pored nogu, koje izviruju iz čiste, bele suknje, stoji kofer.

Potom slušaš ljubazne reči i nežne klišee i fraze. Međutim, ništa od toga ne čuješ.

Samo vidiš svoje nebo sastavljeno od dugih trenutaka, i rupice koje je po njemu načinila večnost.

Nakon nekog vremena, zatekneš sebe kako sediš u bari zajedno sa kamenčićem. Gledaš u nebo, i svetlost koja prolazi kroz rupice iritira te. Kvari celovitost tame. Ti želiš da tama bude savršena, da se umotaš u nju i nikada da ne ispužeš napolje.

Konačno, nakon više ili manje vremena, shvatiš. Kroz rupice ne bi mogao da vidiš svetlost, ako negde tamo ne postoji izvor iste, zar ne? Radoznalost u tebi preovlada, a i smučilo ti se sedenje u bari. Pocepaš tkanje u koje si se zapetljao, i pred tobom bljesnu milijarde galaksija.

            Postoje mali koraci, koje je najteže načiniti.