Recikliranje (3/3)

Gospodina šarmantnog pozvala je nakon dva dana. Izašli su na ručak, koji se pretvorio u večeru, koja se pretvorila u pravljenje žabica po jezeru, u sitne noćne sate. Ispostavilo se da žive u istom gradu, i da je on doputovao u ovaj grad poslom, poput nje. Dopratio ju je do hotela, i videla je da pokušava da popije još jedno piće kod nje u sobi, ali se na vreme povukao i prihvatio njeno odbijanje. Ipak, poljupcem mu je dočarala kakva ga nagrada čeka ako bude imao strpljenja sa njom.

Naredni meseci bili su jedan od najboljih perioda njenog života. Baš ono što joj je nedostajalo. Ponovo se osećala živom, voljenom. Volela je. Primetila je da joj na koži, u uglovima očiju nastaju “srećne bore“, prekorela je i opomenula sebe da treba manje da se smeje, ako misli da dočeka četrdesetu bez upadljivih bora. Ma do đavola sve, rekla je sebi i prestala da obuzdava osmeh koji joj se razlio licem. Danas imaju kreme za takve stvari. A onda je odigrala “pobednički ples“, veselo vrckajući guzom.

Nekoliko meseci kasnije primetila je da su se “srećne bore“ povlačile. Ovog puta, nije bilo ničega što bi morala da obuzdava. Nešto nije bilo u redu već neko vreme, ali to je odlučno poricala. Zapravo problem nije bila jedna određena stvar, već više njih. I sve su to bile sitnice. Na primer, razvlačio je stvari svuda po kući. Ključevi stoje u činiji za ključeve, na komodi pored ulaznih vrata. Ne pored tastature računara, ne na kuhinjskom stolu, ne na veš mašini, ne na... Ili, kada su trebali da idu na letovanje, rekao je da mogu da idu gde god ona želi. Kakav je to stav?! Htela je da ide u Dubai, ali on je trebao da kaže Maroko ili tako nešto, i da ga onda ona navede da pomisli da on zapravo želi da ide u Dubai. Na kraju, nigde nisu otišli. Njemu je bilo svejedno. Ipak, ono što ju je posebno nerviralo, bilo je njegovo uživanje u malim stvarima. Mogao je da doručkuje kiflu i čokoladno mleko i da uživa kao da jede obrok dostojan gospodara univerzuma. Nije mogla da priča sa njim o tome. Znala je da ništa ne bi razumeo.

Srećom, na poslu je bio jedan kolega koji je taaaako dobro umeo da je sasluša. I izgledalo je da i on shvata kakav je zapravo gospodin šarmantni. I on je uviđao koliko se ona trudi u toj vezi, a koliko malo zauzvrat dobija. Što je još bolje, sa njim je mogla da priča i o poslu. A i imao je divan osmeh. A i dobro je izgledao. Često bi otišli na kafu posle posla. Nekoliko puta izašli su i na večeru. Naravno da nije varala gospodina šarmantnog. Nikada nije spavala sa kolegom. Pobogu, to su samo razgovori dvoje ljudi koji se razumeju, govorila bi sebi.

Jednog jutra primetila je da joj se vraćaju “srećne bore“. Skupila je snage i obavila telefonski razgovor. Gospodin šarmantni više se neće vraćati. Sela je na krevet i gorko plakala. Nije plakala zbog njega. Plakala je jer je sa njim otišla i ona divna ideja o večnoj  ljubavi u koju ju je naveo da poveruje. Kada se malo primirila, nazvala je kolegu. Samo on ju je mogao razumeti.

Nakon nekog vremena kolega je neprimetno postao nešto više. I, konačno, izgledalo je da je njena potraga završena. Bilo je čak i pomalo neverovatno. Kao kada u jambu najavite jamb četvorki, bacite kockice i sa nevericom gledate kako svih šest pokazuje baš četvorku. Uvek je znao šta hoće. Bio je ambiciozan. Znao je i šta hoće za doručak. Uvek je ustajala pre njega da mu ga i pripremi.

Ubrzo su se i verili, a zatim i venčali. Kada je došlo vreme letovanja, ona je htela u Dubai, on na proputovanje kroz Švedsku. Bilo je po njegovom. Na dan polaska, morao je da prekine odmor. Trebao je da pregovara u vezi sa jednim velikim projektom u firmi. Razumela je to. Ne, naravno da joj nije bio problem da sama razgleda Švedsku. Napraviće mu brdo fotografija, tako da ništa ne propusti.

Vratila se pre dva meseca, a on još nije stigao da pogleda fotografije koje je napravila. Razumela je to. Imao je previše obaveza. Razumela je i kada je zaboravio na njihovu godišnjicu. Razumela je i kada ju je gađao tostom, jer ga je prepekla, a on se ubija od posla da bi ona mogla da putuje Švedskom. Kao da ona ne radi. Ali nema veze, bio je pod stresom.

Dok je ležala pored njega u krevetu i slušala ga kako diše dok spava, poput molitve ponavljala je sebi da je srećna. Osetila je kako joj se usne rastežu u osmeh. Osmeh koji se ni čekićem ne može skinuti sa njenog lica. Izvežban. Plastičan. Jeziv.

Fabrika

Dolina u podnožju planine bila je neverovatno velika, ili smešno mala, u zavisnosti od toga kom obliku života pripadate. Magla, koja je prekrivala dolinu, bila je tako gusta da je razlika između stajanja u dolini zatvorenih i otvorenih očiju bila u tome što je u drugom slučaju mrak bio beo. Ako biste se zatekli u dolini, ne bi trebalo da tumarate okolo, jer je postojala realna opasnost i da napipate nešto. A ako ste se već našli u dolini,  najbolje bi bilo da se brže – bolje nađete negde drugde.

Negde iza bele zavese, nalazila se fabrika koja nikada nije prestajala da radi. U unutrašnjosti iste, u jednoj od  skučenih ostava za kancelarijski materijal, vodila se žučna prepirka.

Mlađi od dvojice učesnika rasprave je vrlo glasnim šapatom vikao na sagovornika: „ Ti si kriv! Rekao sam ti da ne treba da stavljaš toliko nade!“

„Ja kriv!?“, obrecnu se stariji na njega, „Ti si hteo da oboriš sopstveni rekord! Samo neka su proizvodi što veći! A gde je tu kvalitet, pitam ja tebe!“

„Naravno! Veće je bolje! Da ti nisi....“

„Da ja nisam ŠTA?“, upade mu u reč stariji, „radim ovo nekoliko vekova duže od tebe zelembaću. Nagledao sam se ambicioznih glavonja poput tebe. Zelenko, nisi stavio ni mrvicu realnosti! Ej!“

„PA ŠTA?! Možda na kraju sve ispadne dobro!“

„Najbolje bi bilo da ništa ne ispada! Svi proizvodi iz ove serije imaju pukotine! S-V-I! A nismo ni na pola procesa proizvodnje. Šta ćemo da radimo?“

„Ništa. Ćutaćemo. Ako nešto krene po zlu, svalićemo sve na one kretene iz odeljenja za transport.“

Stariji samo duboko uzdahnu, i pažljivo napusti prostoriju. Mlađi kolega ga je sledio, i gotovo odmah zaboravio na čitav razgovor.

Možda je prošlo dvadesetak godina, ili neko drugo vreme do kraja smene, ali su oba zaverenika pozvana kod Nadzornika.

Kada su došli pred njegovu kancelariju, sekretarica nije bila za pultom. Razmeniše unezverene poglede. To se nikada nije dešavalo. Trgoše se kada se vrata kancelarije automatski otvoriše. Bojažljivo su stupili u prostoriju. Bili su suviše uplašeni da bi pogledom švrljali po kancelariji. Svu pažnju privlačio im je ogromni sto za kojim je sedeo Nadzornik.

„VAS ČEKAM!“, zagrme nadzornik i stisnutiom pesnicom lupi o sto. Iz grla ispusti jedno otegnuto „Jaaaooooooooo“ i udari se šakom po čelu. „Upropastili ste jednu čitavu pošiljku! A to smo primetili tek nakon što je isporučena. Šteta je nepopravljiva!“

Obojica su znali da su nagrabusili. U najboljem slučaju, poslaće ih u odeljenje za reciklažu – da budu reciklirani. Da su imali hrabrosti da podignu pogled, videli bi da se Nadzornik uzdržava da ne počne da urla. „Ne-moj-da-se-pono-vi!“, prodahta im kroz stisnute zube. „Marš napolje!“

Nekoliko minuta nakon što su se vrata zatvorila za njima, ispod stola se izvuče sekretarica. Proteže se, zateže svilene čarape koje su se malo svukle zbog klečanja, popravi nabore na suknji i pogleda u Nadzornika. Delovao je spokojno, onako zavaljen u fotelji, sa odsutnim osmehom na licu, pa je odlučila da ga je dovoljno uznemiravala i otišla na svoje radno mesto.

Sela je i počela da turpija nokte. Trgla se kada je zazvonio crveni telefon. Bio je to jedini na koji se javljala i namenjen VIP klijentima. „Fabrika snova i ambicija.“, zacvrkuta melodičnim glasom, „Izvolite?“.