Senke u glavi

Jednom godišnje, za vreme najlepšeg prolećnog dana, uzmem kutiju u kojoj čuvam uspomene na tebe. Iznesem  je na osunčani deo terase i otvorim.

Sačekam nekoliko minuta, a onda izvadim tvoj osmeh i obučem ga. Oko vrata zakačim onu ogrlicu zbog koje si me nazvao histeričnom ženturačom, a ja ti  to nisam zamerila. Onu  koju si mi poklonio kada sam čitav dan preplakala bez ikakvog razloga, a kada sam je videla...paaaa, mislim da je to prvi i jedini put da me je stomak boleo od smeha.

Kako sam mogla da ti objasnim da plačem zbog svih onih stvari koje se nikada neće dogoditi. Suviše si racionalini bukvalista, da bi pojmio tako nešto. (Bez uvrede) Za kraj, stavim tvoju fotografiju u novčanik, i dozvolim ti da me izvedeš u šetnju.

Šetamo uličicama usvojenog grada, i zavirujemo kroz prozore u živote drugih ljudi.  Porodični ručak, gledanje tv-a, hranjenje dece, brisanje prašine, spuštena roletna, zatvoreni drveni kapci, prazan stan, devojka koja pleše dok telefonira... Mnogo slika, sa još više priča. Međutim, dan je divan, ti si tu, i nećemo sada o tome.

Kada se umorim od hodanja, uđemo u prvi kafić.  Naručiš nam pivo. Ne znam zašto misliš da volim da ga pijem. Možda zbog one večeri kada smo se upoznali. Tada sam ga pila. Samo, tada je pivo bilo jedini preostali alkohol. Ali, tako si srećan kada misliš da ti donosiš odluke i da si Muškarac, pa nemam srca da ti kvarim iluziju.

Sedimo, pijuckamo pivo i pričamo dok sunce ne počne da zalazi. Kada se to desi, platim račun iizađem. Zastanem na pragu, skinem tvoj osmeh i zalepim ga na ulazna vrata kafića. Da bih znala gde više da ne ulazim. Ogrlicu stavim u džep.

I dok se senka vuče za mnom, krenem ka kući. Na terasi mi je ostala jedna kutija koju bi trebalo da zatvorim.