 |
Rad: Maja Majolinica
|
Koračala je stazom ka vratima kuće u kojoj je provela detinjstvo. Nešto ranije, sunce je zašlo, i činilo se kao da sumrak hoda pola koraka iza nje. Na leđima je imala prepun ranac stvari. Levom rukom nosila je glomazni štafelaj. To je bila njena celokupna imovina. Popela se uz dva stepenika i stigla do vrata. Zastala je, puštajući sumrak da je prestigne. Nekoliko puta, udahnula je vazduh brzo i kratko, a zatim jednom duboko i dugo; poput ronioca koji se sprema da obori rekord u ronjenju na dah. Pritisnula je taster zvona, a onda uplašena prodornim tonom, hitro pomeri prst.
Čula je korake, u unutrašnjosti kuće, kako se približavaju vratima. Činilo joj se da će se udaviti u sećanjima koja su počela da naviru.
Prisetila se kako joj je otac, dok je još bila devojčica, dozvoljavao da prstima meša boje na paleti. Ta sećanja brzo su zamenila druga: majčina tiha siktanja na oca zbog toga što je zaluđuje „umetnošću“, njeni pogledi puni prekora, prezira, razočarenja i tihog besa. Uvek je bila fascinirana majčinom sposobnošću da u jednom pogledu izrazi toliko osećanja. Jednom je pomešala sve boje i, na sopstveno iznenađenje, dobila blato crnu. Znala je da joj majka nikada neće oprostiti što je „ćerka svoga oca“.
Ključ u bravi je škljocnuo. Kada je razmišljala o ovom trenutku, očekivala je da će začuti sablasnu škripu vrata dok se budu otvarala. Međutim, izostala je. Kao i rogovi na čelu njene majke. Izgledala je obično, kao i uvek. Za trenutak je izgledala dobrodušno, dok nije shvatila ko stoji ispred nje. Lice joj je postalo bezizražajno. „Tako dakle.“, bilo je sve što je rekla.
Više bi volela da ju je majka udarila pesnicom u stomak, ošamarila, pljunula ili bilo šta drugo. Izgleda da je četiri godine, koliko se nisu čule ni videle, provela smišljajući najkraću rečenicu kojom će učiniti da se ona oseća poput najbeskorisnijeg ljudskog šljama. „Šta hoćeš?“, ravnim glasom reče joj majka.
Glas joj je zvučao suvo i ispucalo kada je preko usana prevalila: „Nemam gde da odem.“ Besno i tvrdoglavo, uzvraćala je majci pogled. Da nije bilo besa, rasplakala bi se od osećanja nemoći koje joj je stezalo vrat. Majka joj okrenu leđa i zaputi se odakle je došla. „Uđi“, reče ne osvrćući se, „ali mi TO ne unosi u kuću.“
Poražena, uzdahnula je i naslonila štafelaj na zid kuće, nedaleko od vrata. Pre nego što je zakoračila na dobro poznati pod hodnika, još jednom je pogledala u štafelaj, tražeći podršku od njega, a ujedno i opraštajući se.
Ostatak večeri protekao je u veoma bučnoj tišini. Njihovi razgovori uglavnom su bila zajedljiva nadmudrivanja, a sada gotovo da su joj nedostajala. „Da je samo otac ovde...“, pomisli po ko zna koji put. Osetila je kako joj suze bodu oči i prete da joj poplave obraze. Ne! Neću plakati pred njom!
Kasnije, kada je odlučila da joj je dosta nepostavljenih pitanja na koja se očekivao odgovor, i kada je krenula ka sobi da spava, zastade na dovratku i reče majci: „Laku noć.“ Nije dobila odgovor. Svakim korakom kojim se približavala svojoj sobi, činilo joj se da se vraća kroz vreme i da ponovo ima sedam godina.
Ušla je u sobu zajedno sa svim svojim strahovima i sumnjama. Nije palila svetlo, samo je sela na krevet. Posmatrala je senke na zidovima koje su pravili ulično osvetljenje i drvo jabuke iz njenog dvorišta. Sada ih se plašila zbog njihove jasnoće. Od zvuka grebanja grane po staklu nije mogla da zamisli da je pohodi očev duh koji joj obećava da će sve biti u redu, ili da je prekoreva što je pobegla od kuće. Više nema mesta za maštu da se razmaše.Nema ničega više. Nema oca.
Nema snova, ambicije. Izgaženi su uglancanim cipelama kritičara. Kome da kaže kako se oseća? Koga to uopšte zanima?
Legla je na krevet, želeći da prespava život koji je pred njom. Međutim, nije ležala sama. Pored nje se ušuškala, i čvrsto je stegla u zagrljaj jedna misao: „Ova kuća više nije dom.“
