Kavez

Otvorio je oči. Ležao je na stomaku, na hladnom betonskom podu. U glavi mu se zavrtelo zbog naglog ustajanja. Unezvereno se osvrnuo oko sebe.

Nigde nije video prozore, ni vrata. Nije bilo nikakvog nameštaja. Samo prostor, i noseći stubovi. Sa udaljenog plafona visile su neonske sijalice. Dve trećine nije radilo, a one koje jesu rasipale su treperavu svetlost u maniru najbolje iritirajuće neonske rasvete.

Iz ubrzanog i isprekidanog disanja zaključio je da ne razmišlja. Mozak mu je bio paralisan jer nije mogao da shvati kako je dospeo tu gde jeste i umesto da smišlja način kako da se izbavi, paničio je. Hteo je da vikne, ali se u poslednjem trenutku predomislio. Želeo je da ga neko nađe, ali ne i manijak koji ga je doveo tu. Ako takva individua uopšte postoji.

Pogledom je potražio bližu okolinu u potrazi za nečim što bi mogao da iskoristi kao oružje. Osim lakovanih cipela koje su mu bile na stopalima ništa nije primetio. Po prvi put, pogledao je u sebe, odnosno u odelo koje je bilo na njemu. Bio je u smokingu. Razmislio je o onome što zna: „Neko me je, verovatno, drogirao jer ne mogu ničega da se setim. Doveo me je u napušteno skladište i obukao mi smoking“. Prvo je posumnjao da je on on.Zatim je pretpostavio da su ga ili pomešali sa nekim, ili su ga doveli u skladište, ali  bez namere da mu dozvole da ode.

Odlučio je da krene napred. Mada, koliko je on znao, napred je moglo biti na bilo koju stranu. Hodao je pogrbljen. Sitnim, napetim koracima. Zadržavao je dah, da bi bolje čuo eventualne šumove. Osim brzih otkucaja sopstvenog srca, ništa nije čuo.

Nije primetio kada mu je korak postao lakši, niti kada je stavio ruke u džepove. Hodao je, a zgrada nije imala nameru da se završi, niti da postavi nepremostivu prepreku pred njega. „Ovo postaje malo monotono“, izgovorio je promuklim glasom, i uplašio samog sebe. A zatim odmahnuo glavom i osmehnuo se. Mrak i polumrak smenjivali su se u nekom čudnom, poznatom ritmu. Osetio je jezu u dnu vrata. Osvrnuo se preko ramena. Sve ovo mu je bilo poznato, već viđeno. Naglo je stao. Učinilo mu se da je čuo glasove.

Potrčao je. Nije baš trčao ka izvoru zvuka, jer mu se činilo da dopire sa sih strana. Bitno je bilo da se kreće. Glasovi su postajali jači. Sada je dao svoj maksimum. Trčao je koliko ga noge nose. Nije mogao da proceni koliko je trčao, vremenski,  ali u trenutku kada se okrenuo da pogleda iza sebe video je zaslepljujuću plavičastu svetlost.

Receptori za bol i ono malo razuma rekli su mu da je iznenadno „prosvetljenje“ doživeo zato što je pokušao da protrči  kroz zid. Dok je šakom trljao bolno mesto i psovao u sebi, pokušao je da čuje šta pričaju ljudi sa druge strane zida.

-          Mislite li da nas čuje?

-          Nisam siguran gospođo. Ne isključijemo takvu mogućnost, ali, lično, smatram da nas ne čuje. Pođite sada sa mnom da završimo papirologiju.

Osetio je navalu adrenalina. Znao je da mora da skrene pažnju tih ljudi, ma ko da su. Počeo je da šutira zid. Da urla. Da udara šakama po zidu. Bez efekta. Glasovi su utihnuli. Srozao se na pod. Tupo je gledao u šake. Nisu bile krvave, a znao je da treba. Za trenutak, misli su mu odlutale. Zatim se uspravio i svom snagom udario pesnicom u zid. Bol je bila neopisiva. Međutim, ruka je izgledala savršeno normalno. Ni jedna kost šake mu nije bila slomljena, niti koža ogrebana. Zapitao se šta se to dešava, a onda je pretrnuo. Ponovo glasovi. Prislonio je uvo uz zid.

-          Gospođo, znam da je ovo bila teška odluka, ali vaš sin je u komi više od četrnaest meseci.

Prvo je bio u šoku, a zatim je počeo da viče:

-          Mama! Nisam u komi! Ovde sam! Sa druge strane! Mama!

-          Izrazili ste želju da vi, lično, isključite aparate. Ako ne budete mogli, pozovite me, biću ispred.

Nastavio je besomučno da udara u zid i urla:

-          Mama! Ovde sam! Ovo sam ja! Tvoj sin! Živ sam! Ne radi to! Molim te! Seti se kako smo se igrali kad sam bio mali! Ovde sam! Živ sam! Seti se kako si me grlila juče pre nego što sam pošao na dilomsku žurku! Mama!

Ućutao je. Pripio se uz zid. Koncentrisao se. Pokušao je da je dozove mislima. Plakao je. Preko usana mu je prešlo jedva čujno „Nemoj...“

            Negde tamo, žena koja se gušila u nemom plaču, stajala je pored bolničkog kreveta. Da se nije okrenula da isključi aparate za održavanje života, možda bi videla kratkotrajni grč mišića na mladićevom licu.

            Jednoličan, prodoran ton ispunio je prostoriju.