Poluprava

I, evo, umesto da spavam, švrljam po papiru. Pre nego što sam uzeo olovku u ruku, znao sam šta želim da napišem. Želeo sam da kažem šta mislim o tebi, kako te doživljavam, kako utičeš na mene i da pokušam da objasnim sebi kakvo si ti to čudo prirode. U mojoj glavi, sve je izgledalo mnogo lakše.

            Prvi problem sa kojim sam se suočio je to što sam shvatio da te ne mogu zarobiti na papiru. Toliko si slojevita, satkana od bezbroj finih niti, koje u jednom trenutku čine maleno, zamršeno klupko, a već u sledećem te niti dohvataju najudaljenije kutke svemira.

            Ti si luda; ili sam ja. Kajem se što pre nego što smo se sreli nisam znao da si Guliver među Liliputancima. Zapravo, rekla si mi to. Samo, nisam ti verovao. Nisam mogao. Nisam smeo. Bio sam potpuno nespreman za tebe, i nisam dobro odreagovao. Zapravo, nisam uopšte reagovao – stajao sam kao kip. Sada kada razmišljam o našem prvom susretu, pitam se kako sam mogao biti tako glup. Čim sam video tvoju pogurenu siluetu na onoj glupavoj kiši, trebalo je da shvatim da u sjaju tvog oka ima nešto veštičije – tamno i neodoljivo.

            Rekla si mi da će sa tobom uvek biti priča za pisanje. Nisi me upozorila da si ti priča. Gledao sam na pogrešnu stranu. Napet. U iščekivanju. To me umorilo, pa sam otišao. Sada vidim. Sada sam slep.

            Nije ovo hvalospev, niti kuknjava. Nerviraš me. Naročito tvoja dečija tvrdoglavost. „ Ja sam u pravu. Vi niste. Crknite! Ili ću ja.“. Nema sivih zona kod tebe. Don Kihot je bio racionalan u poređenju sa tobom. U tebi vidim tragove onoga što sam bio, i u sebi osećam praznine nastale prodajom ideala.

            Zapravo, sve ovo bio je blagi uvod u pokušaj da ti objasnim kako te doživljavam, ali ne ide mi baš najbolje. Ne mogu to iskazati rečima. Imam ograničen skup reči i veliki broj pravila, a ti si dugačka, široka, visoka i vanvremenska.

            Sa tobom sam sit, odmoran i napojen. Stvaran svet, čiji nisi rob, sa tobom prestaje da postoji. Doživljavam običnost na potpuno nov način. I uživam u njoj. Osećam sve naše diskusije, razmirice, neprijateljstva i ono drugo, što je možda bilo, a možda tek treba da bude, čim zatvorim oči i pomislim na tebe. Nakon toga, obično je na mom licu vidljiv osmeh. Mada, trudim se da ga kontrolišem, ne moraju svi da znaju da razmišljam o tebi.

            Ovde ću biti prinuđen da stanem. Oči mi se zatvaraju, a rukopis postaje suviše nečitak.

            Na kraju, sredini, ili početku, samo sam radoznali posmatrač i povremeno aktivni učesnik sa olovkom u ruci. Nasuprot meni si ti – dašak vetra, nešto iracionalno, osećanje koje imaš kada pomisliš da si doživela Deja Vu, slatki bol, okrepljujući san,..... lista paradoksa koji te sačinjavaju nastavlja da raste...