Šeširdžija

Pustinja belog peska u kojoj je sunce uvek u zenitu. Nekada je tu bila plodna zemlja, puna zvukova i šarenila života. Sve što je ostalo jeste mrtvo stablo oraha koje se uzdizalo na vrhu jedne od mnogobrojnih dina. Ako biste imali dovoljno strpljenja da razgledate njegove grane, možda biste na najvišoj primetili nešto što bi vas neodoljivo podsetilo na šaku sa ispruženim srednjim prstom, dok su svi ostali savijeni.

Naslonjen leđima na stablo, sedeo je čovek koji je, reklo bi se, bio u žustroj raspravi sa samim sobom.

„Oči. Mrtve oči. Ha! Čak i da jesu, kakve to veze ima? Moje su. Boljih nemam. Možda im se samo ne sviđa odraz koji vide kada pogledaju u njih?”

Napravi malu pauzu kao da smišlja kontraargumente za ono što je rekao. „A šta vi hoćete?”, upita četiri siluete koje su se materijalizovale pred njim.

„Pokaži malo poniznosti Šeširdžijo!”, povika bradonja. “Inače ćemo te…”
            „Šta?”. Prekinu ga.  Šta ćete mi uraditi? Ne zaluđujete se valjda mišlju da mi možete bilo šta? Ili da ste mi već nešto uradili?”

Sa prezirom i besom u glasu bradonja mu odgovori:

„ Muka mi je od tebe! Svima nama! Dosta mi je tebe, ovog tvog sveta, tvog bogohuljenja i tvoje tvrdoglavosti. Za tebe više nema Nektara, niti će ikada biti, niti je ikada trebalo da bude! Reci nam od koga si ga dobijao, i možda se tvoja kazna promeni.”

Namestio je na lice izraz najveće zainteresovanosti. „Kazna? Kažete promeni?” Uzeo je jedan O’cake sa čokoladnim mrvicama, počeo da ga gricka i zalogaje zaliva hladnim mlekom. Uživao je u ukusu i slušao bradonju kako brunda.

„Nemoj da stekneš pogrešan utisak o nama na osnovu nekih stvari koje si čuo ili pročitao. Prometej je bio razbojnička baraba. Ukrao je nektar i iskoristio ga sa svojom ljubavnicom. Mi smo ga samo okovali za stenu i poslali mu rospiju od njegove žene. I dalje mislim da smo bili malo prestrogi. Niko nije zaslužio takvu torturu, ali morao je da posluži kao primer. Što se tiče Ikara, to je nesrećan splet okolonosti. Slučajno je nabasao na Nektar. Neko je bio nemaran i zaboravio napitak. Tih dana smo baš švrljali po Zemlji. Mada, on je bio toliko zaljubljen i zanesen da bi u svakom slučaju tresnuo o zemlju.

„Izgovori, opravdanja... Još nisam čuo šta mi nudite.”, reče mljackajući.

„Nudimo ti zaborav. Vreme. Novi početak. Svežinu. Nov vrt oslobođen svih korova koji su ti uništili ovaj. Nova uživanja. Čari učenja i spoznaje drugih i drugačijih stvari. Nova istraživanja. Nove avanture. Nove ukuse.” Napravi malu pauzu da udahne vazduh, a onda ga skoro molećivo upita: „Kako možes samo da sediš? Šta  radiš ovde?! Reci mi!”

Po prvi put je, zapravo, pogledao u njih. Zagledao se dok nije osetio da im je nelagodno, i tada je progovorio: „Uzimam osmehe prošlog života. Uzimam sreću, neuhvatljive trenutke koje je rečima teško opisati. Uzimam sećanja koja su, posmatrana pojedinačno, obična - beznačajna. U široj slici, ona su esencija života, lepak koji omogućava da se kula od karata podigne do neslućenih visina. Sve to uzmem i onda se igram sa njima dok ne postanu najfiniji prah melanholije. Taj prah saspem u ovu kutiju. Et voilà imam O’cake sa čokoladnim mrvicama.

„Slušaj me ti crve!”,zagrmi bradonja, „odmah ćeš mi reći...”
            Šeširdžija odloži keks iz desne šake, savi prste u obliku pištolja, uperi ga u siluetu desno od bradonje i tiho izgovori ‘bam’.

Tri zapanjene siluete gledale su u četvrtu koja je ležala na pesku. Bradonja je hteo da kaže više stvari u isto vreme, ali ništa nije uspevao da izgovori. Samo se tresao od besa.

„Sreća njegova da sam pištolj podesio na omamljivanje. Došli ste u moj svet, a ovde važe moja pravila. Više niste dobrodošli. Puni ste negativne energije. Zamoliću vas da odete.”

Naglo, kako su došli, tako su i nestali.

„Dakle, gde sam ono stao? Ah, da. Oči. Možda nisu mrtve. Samo vide dalje, ili vide mrtve ljude i predele. Nisu mrtve - samo su, verovatno, drugačije. Videle su previše, ili premalo.

Napravi malu pauzu kao da smišlja kontraargumente za ono što je rekao