Sili

         Ležala je pored njega, glave naslonjene na njegove grudi. Svetlost ulične rasvete, pomešana sa mesečinom, ublažavala je tamu u sobi.

„ O čemu razmišljaš?“, tiho promrmlja.

 „O tebi. Nedostaješ mi.“, brzo odgovori, kao da je očekivao to pitanje.

„Pored tebe sam.“ Uspravi se na lakat i pogleda ga sa mešavinom ljubopitivosti i očekivanja šale: „Ponovo nešto lupaš? Romantika, a? Beznadežan si slučaj.“

Hteo je da kaže da bi ona, verovatno, bila prva devojka na svetu kojoj se ne sviđa romantika. Međutim, ta izjava bi povukla i pitanje koliko je to njih pre nje volelo romantiku, a on nije želeo da se upušta u objašnjavanje da se uvek broji od jedan i samo do jedan.

Ćušnula ga je laktom. „Dakle, o čemu zaista razmišljaš?“

Ćutao je nekoliko trenutaka, razmatrajući da li iskreno da odgovori ili da pokuša da joj servira neku belu laž. Naposletku, odluči da rizikuje. „Nisam siguran ko je tačno ovo rekao... Neko od onih velikih svetskih mislilaca... Mada, možda sam pogrešno zapamtio. No, nije ni bitno. Dakle, neko je rekao da sreća nije sreća, ako je ne izgubiš. Tako nešto.“

Zastao je na trenutak, osećajući olakšanje što je to izgovorio, i blago strepeći od njene reakcije. Ćutala je i mirovala, pa je nastavio. „Ako uzmemo u obzir da ja sada mislim da sam srećan, i ne samo mislim, već osećam i verujem u to, to znači da će sve ovo jednom proći. Logično, ti ćeš nešto uprskati. Prevariti me, ili shvatiti da nisam čovek u kog si se zaljubila ili šta ja znam šta.“

Udahnula je, i osetio je da se sprema nešto da kaže, pa je brže, bolje dodao: „Ne mogu da optužujem sam sebe.“ Oćutala je, a on je nastavio sa pričom. „Nakon toga, sve ovo što sada osećam prema tebi, biće invertovano. Pretvoriće se u nešto...hmmm...ogavno i katranasto, čega će mi biti pune alveole, i boleće me svaki udah. Nakon nekog vremena, prihvatiću činjenice i pomiriti se sa tobom, u sebi.“

Zastao je na trenutak, boreći se sa podrhtavanjem glasa. „Šta ćeš. Dešava se. I pretvorićeš se u lepu uspomenu, sa podnošljivo gorkim krajem.“ Duboko je udahnuo vazduh. „Žao mi je zbog prolaznosti i nestalnosti života.“, zaključi glasom lažno optimističnog čoveka koji saopštava majci da joj je dete umrlo u bolovima, ali hej, sva deca idu u raj. „Žao mi je ovog trenutka, jer ću se prisećati kako si mi ležala na grudima, a ja sam blebetao i blebetao, umesto da...“, pređe šakom po njenom boku. „Znaš?“

„Da, da. Znam.“ , reče i nežno izvuče jastuk ispod njegove glave. „Znam da si ti jedna blesa.“. Udari ga jastukom u glavu. „I, glupkast si.“ Ponovo ga udari, a on se nije branio, već se razdragano kezio. „Srećom, ja sam inteligentna za oboje. Od kada si rekao da si srećan, prestala sam da te slušam. To život sa tobom čini jednostavnijim.“

„Zato“, reče i skinu majicu, „šta misliš“, dodirnu usnama njegove, „da me voliš sada i da u svakoj sekundi budeš sa mnom? Da ne razmišljaš o sekundama koje su prošle, niti da se pitaš šta će biti u onima koje dolaze?“

Setno se osmehuo i privukao je u čvrst zagrljaj.