Zaborav

            Sećanje na kragnu kaputa koja je mirisala na mešavinu mirisa njene kože i parfema. Čaša votke.

            Sedeo je na obali nepreglednog okeana, naslonjen na dasku za surf boje usirene krvi. Talasi su  zaklanjali sunce koje je jedva prošlo zenit. Ipak, do njegovih stopala stigle bi samo mrvce te snage, jedva dovoljne da mu okvase prste.

            Poletno je ustao i zgrabio dasku. Potrčao je ka vodi i bacio se u nju. Legao je na dasku i nakon nekoliko zamaha rukama, popeo se na nju i uhvatio prvi talas.
            Talasi su ga udarali, kidali, sve dok i sam nije postao voda. Iscrpljen i srećan, izašao je na obalu.

Miris njene kože i parfema. Čaša votke.

            Sedeo je na obali okeana naslonjen na dasku za surf boje krvi. Da su talasi nekoliko metara veći, zaklonili bi sunce.
            Podigao je dasku i zaputio se ka vodi. Nije dugo surfovao. Vratio se na obalu, i nezadovoljan seo na pesak. Talasi su bili...dobri. Uobičajeni. Nezanimljivi.

            Miris njene kože. Čaša votke.

            Sedeo je na obali mora naslonjen na dasku za surf boje najfinijeg rozea. Posmatrao je vodu koja se blago mreškala i groteskno izobličen odraz sunca na njoj. Ništa od surfovanja.

            Čaša votke.

            Sedeo je na obali jezerceta. Sunce je pržilo. Ukopavao je nožne prste u meki pesak, kada se naglo ukočio, a potom opustio. Iskusio je deja vu. Samo na trenutak, učinilo mu se da su talasi zaklonili sunce i da će se obrušiti na njega.

            Čaša votke. Čaša votke.

Sedeo je na vrelom pesku i udisao vonj sopstvenog tela.

Dno.

Cvetak zanovetak

Trgao se na zvuk zvonjave mobilnog telefona. Kada je video ko ga zove, iznervirao se. Potom je rekao sebi da se smiri, i nastavio da se nervira. Duboko je udahnuo, pročistio grlo i javio se: „Da?“

„Ćaaaoooo...“, začuo je otegnuti glasić svoje devojke, „šta radiš?“

“Baš ono što sam ti rekao da ću raditi kada smo naš četrdesetpetominutni razgovor privodili kraju. Sećaš se, to je bilo pre... nepunih sedam minuta.“, trudio se da prikrije fizičku i psihičku iscrpljenost.

„Znači i dalje radiš prezentaciju?“, tugaljivo je upitala.

„Jedva da sam počeo.“,odgovorio je rezignirano.

„A šta misliš da se vidimo kasnije?“, veselo zacvrkuta ona.

Čula je kako on polako puni pluća vazduhom, kao da istim pokušava da se udavi. Sa druge strane slušalice, on je pokušao nehajno da prođe prstima kroz  kosu. Kada je pogledao u šaku, bila je puna vlasi kose, koje su imale zdrav i jak koren.

Smirenim glasom koji je podrhtavao od potisnutog besa, reče joj: „ Moram da dovršim prezentaciju. Nakon toga idem do grada da se vidim sa kolegama, da popijemo nekoliko piva dok gledamo utakmicu. Sve ovo sam ti rekao još pre dva dana.“

„Tebi nije stalo do mene. Ne želiš da ulažeš u našu budućnost. Očigledno smatraš da naša veza nije vredna truda. Svi i sve ti je preče od mene. Ja pokušavam da našu vezu podignem na viši nivo! Ja se trudim! Ali ti... Ti... Hoće li te ubiti ako večeras ne odeš da se vidiš sa njima? I ako, za promenu, malo pažnje posvetiš meni?“

Dok je ona demonstrirala mogućnosti najnovije dopune softvera za jezik pod nazivom Rafalna paljba 1200/1 ( broj reči/minut, prethodna verzija je bila daleko slabija – 1120/1) on je počeo da razmišlja o nečemu lepšem.

Zamislio je kako se stvorio pored nje i i iznenađen izraz njenog lepog lica. Nežno bi joj uzeo telefon iz ruke, i prošao bi prstima kroz njenu tamnu, gustu kosu dok bi ona u njegovim očima videla samo ljubav. UPS! „To što vidiš nije ljubav, kučko!“, viknuo bi na nju, a onda bi joj povukao kosu unazad, terajući je da zabaci glavu. Dok bi otvarala usta da vrisne, nabio bi joj telefon do krajnika, a onda ga gurnuo još malo dublje.

Nije stigao da izgustira tu scenu do kraja, kada ga je tišina sa druge strane slušalice opomenula da se vrati u stvarnost. „Šta te zapravo muči?“, upitao ju je.

„Nemam šta da obučem, a za sat vremena treba da se vidim sa Sonjom.“, skoro da mu je zaridala u slušalicu.

„Imaš dva ormara prepuna odeće, a ono što ti je razbacano po fotelji i podu sobe, neću ni da računam.“

„Da, ali to je sve staro. Znaš kakva je ona. Uvek kada izlazimo, pojavi se sa bar jednim novim komadom garderobe na sebi.“

Učinilo mu se da je propustio nešto bitno što je ona izgovorila, a onda mu je sinulo. „Stani malo...“, izgovorio je to kao Patak Dača kada tek nakon nekog vremena shvati da ga je Duško Dugouško namagarčio. „Rekla si da za sat vremena ideš da se vidiš sa Sonjom. Ta vaša „viđanja“ traju satima. Kako bi se onda kasnije videla sa mnom?“

„Pa, i ne bih. Samo sam proveravala da li me voliš i koliko ti je stalo do mene. Međutim, ti si pokazao svoje pravo lice, i ja sada ne znam....“

Prekasno je shvatio da je aktivirao Rafalnu paljbu, koja je pretila da se samonadogradi na neku bolju verziju. Grozničavo je razmišljao kako da se spasi.

„Cipele!“, skoro je dreknuo u slušalicu.

„Šta?“

„Šta ćeš obuti?“, sada već smireno nastavi on. „I jesi li razmislila šta ćeš staviti od nakita? Ona ume da bude prilično zajedljiva po tom pitanju prema drugim devojkama. Uvek ističe da voli jednostavnost. I doooobro razmisli šta ćeš da obučeš, inače će nebrojeno puta pomenuti da si teža od nje dva kilograma. Da je citiram:  Nije to mnogo, ali draga, možda bi trebala da razmisliš o dijeti.“

„E, moram da idem!“, nervozno ga prekinu. „Stvarno nemam vremena da ćaskam sa tobom sada. Ljubim.“

Licem mu se razli osmeh blaženog zadovoljstva kada iz slušalice začu signal za kraj veze.

Igra

Rad: Maja Majolinica
http://majolinica.blogspot.com/

http://www.majolinica.com/

Dok je sedeo na klupi i lenjo žvakao zalogaj sendviča sa šunkom, shvatio je da na posao dolazi samo zbog pauza za doručak. Naravno, tako je razmišljao kada su dani bili sunčani i bez mnogo vetra. Kada bi ga loši vremenski uslovi sprečili da obeduje u parku, pa... Davao bi sve od sebe da posao otaljava, a ne da ga radi. Takođe bi sa velikom dozom mrzovolje i pesimizma ubijao svaku iskru pozitivnog raspoloženja koja bi zalutala u kancelariju.

„Sve u svemu današnji dan je p r e d i v a n.“, razmišljao je. Mislima se teleportovao na sunčanu plažu negde u Brazilu. Otpio je gutljaj ledenog koktela, dok je preko ivice čaše posmatrao skladne obline tamnopute konobarice koja mu je donela piće. „Nešto nije u redu sa ovom slikom.“, pomislio je. Baš kada je počeo da radi copy-paste konobarice, i da postavlja replike u neposrednoj blizini ležaljke, koncentraciju mu poremeti mačka koja mu  je ušetala u vidno polje.

Bila je blistavo bela. Delovala je dobro uhranjena, i mada nije mogao da primeti ogrlicu na njoj, videlo se da nije lutalica. Za razliku od uličnih mačaka, u čijim očima se mogao videti samo strah ili agresija izazvana strahom, u očima ove mačke videla se dosada i blaga nezainteresovanost. Pored toga, jedno oko joj je bilo tamnozeleno, a drugo svetloplavo.

Prišla je i sela ispred klupe, malo van njegovog domašaja. Zapiljila se u njega i počela da pomera rep levo-desno, na onaj dobro poznat mačiji način kada vidi poslasticu. „Ako nastavi ovako da me gleda, ubediće me da sam miš i da je krajnje vreme da pokušam da joj pobegnem i tako započnem igru.“.

Osetio je poriv da joj prstima prođe kroz krzno na glavi, i da je počeška. Nije hteo da ustane i ode do nje. Želeo je da ona dođe njemu.  Prvo, morao je da pokaže (kome???) da je on superiorniji, i da ona treba da se pokori njegovoj volji. Drugo, videlo se da ovo nije uobičajeni primerak mačaka. Pokoriti je predstavlja izazov. A on voli izazove. Na kraju krajeva, to je samo mačka, biće to lak posao.

Pretpostavio je da klasično „macmac“ neće upaliti, ali je ipak pokušao. Mačka je samo zevnula. Otkinuo je komadić hleba i bacio ga ka njoj. Nije se ni mrdnula. Zamjaukao je najbolje što je umeo. Na to je samo trznula ušima. Mačketina je počela da ga nervira. Kada bi barem prestala da maše repom.

Odlučio je da preduzme drastične mere. Izvadio je list šunke iz sendviča i bacio ga ka njoj. Pogrešno je procenio aerodinamičnost šunke i snagu kojom treba da je baci, pa joj je pala na glavu. Nečim što je ličilo na nervozan pokret, otresla ga je šapom, i počela da čisti krzno gledajući ga prekorno. Izgledalo je kao da neće dobiti rat sa ovom mačkom, kada se dosetio ideje dostojne velikih umova, baš kakav je njegov. „Ovome nećeš odoleti.“, prošaputao je.

Izvukao je pertle iz obe cipele. Spojio im je po jedan kraj, tako povećavajući dužinu. Zatim je na jedan kraj privezao hemijsku. Kada je hemijsku bacio ispred mačke, izgledalo je da su instinkti preovladali, i da će skočiti i zgrabiti improvizovanog miša. Međutim, osim blagim trzajem grudnih mišića, ničim nije pokazala zainteresovanost. Ponovo je zevnula, maksimalno otvarajući čeljust. Malo je nakrivila glavu na stranu, i  posmatrala ga sa izvesnom dozom sažaljenja.

Nakon nekoliko minuta mlataranja rukom po vazduhu i povlačenja pertli – odustao je. Prokleta mačketina! Upropastila mu je dan. Ostao je polugladan i sada još mora uvlačiti pertle u cipele. Lupio je nogom u beton i dreknuo na nju u nameri da je otera. Mačka nije ni trepnula. Da sve bude još gore, smeo se zakleti da se ona sammozadovoljno osmehuje.

Čist, zli bes nemoći putovao je maksimalnom brzinom od mozga ka šaci. Zgrabio je sendvič, i hitnuo ga ka njoj. Neverovatnim refleksom, spustila se na stomak, zarotirala zadnje noge za stoosamdeset stepeni, odrazila se i uhvatila sendvič u letu. Pala je na zemlju, kotrljajući se sa sendvičem među šapama. Nekoliko trenutaka se borila sa njim, a onda je otkinula parče hleba. Noseći ga u zubima, pobedonosno se uputila ka klupi.

On nije mogao da veruje svojim očima. Mačka je graciozno skočila na klupu i spustila parče hleba u njegovo krilo. Počela je da prede i da se trlja o njega, umiljavajući mu se. Dok ju je, još uvek iznenađen razvojem situacije, češkao iza uha zapitao se šta je ona bila u prošlom životu.

Prestao je da je mazi i posvetio se vraćanju pertli. Ona se trljala o njegov lakat u pokušaju da privuče pažnju. Kada je završio, još jednom ju je počeškao po glavi, i zaputio se nazad na posao.

Nije došao do ulaza u zgradu, a već je potpuno zaboravio na susret u parku.

Recikliranje (2/3)

             Hodala je lagano, odsutno. Nije ni primetila muškarca čije je rame okrznula svojim. Nakon nekoliko sekundi zamišljenog posmatanja asfalta koji promiče pod njenim stopalima, podigla je pogled i primetila da joj u susret dolazi policajac. Uvek bi se unervozila u njihovoj blizini, i osećala krivicu zbog svih kalorija koje je u tom danu unela u organizam. Začula je kako neko iza nje viče: „LOPOV!“ „Jednom da se i policija nađe na pravom mestu kada je potrebna.“, pomislila je.

            Nijie ni završila tu misao kako treba, a policajac ju je čvrsto držao za podlakticu i usmeravao ka zidu zgrade pored koje je prolazila. Pritrčao im je čovek sa kojim se maločas sudarila.

            „Ne, to nije ona. Pogrešio sam.“

            „Da li ste sigurni?“, upita ga policajac.

            „Št..Šta!?“, zamuca ona. Ignorisali su je.

            „Da, potpuno. Izgleda da mi je prava kradljivica umakla. Ova gospođica samo podseća na nju.“

            „Želite li da prijavite krađu?“

            „Naravno, doći ću kasnije do stanice, samo da pokušam da izgladim situaciju sa mladom damom.“

            „Oprostite zbog neprijatnosti gospođice. Znate da je bolje sprečiti nego lečiti. Prijatan dan.“

„Šta koji..?!“, povika ona i usmeri bes na ’žrtvu pljačke’ kada vide da se policajac udaljava ne obazirući se više na njih. „Napadate me kao da sam, kao da sam...“.
            „Najslađi lopov, možda?“, pomože joj da dovrši rečenicu.“ Koji ima najnežnije prste, tako da nisam ni primetio kada si mi ukrala srce.“

„ŠTA!?“, ciknu na njega. A onda se u trenu smiri reče:“To je tako jadno. Kao iz trećerazredne američke komedije u turskoj produkciji.“

„Mada, ta nijansa crvenog laka je malo previše svetla.“,nastavi on kao da se ništa nije desilo. „Ne pristaje ti. Trebala bi da razmisliš o tome da je promeniš.“

Sada ga je po prvi put od početka čitave zbrke dobro pogledala. Šeretski osmeh u njegovim očima bio je u suprotnosti sa ozbiljim izrazom lica. Obučen u poslovnom stilu, ali opet, imao je neku vragolastu auru, koja bi ga izdvojila među hiljadama sličnih. Bilo je nešto u njegovom odmereno arogantnom stavu i celokupnoj pojavi, što nije mogla da definiše. To nešto plesalo je vatreni tango na vrhu njenog jezika, ali nije mogla da uobliči u reči.

„Priznajem, jeste jadno.“, odgovori joj i namignu. „Dozvoli da te častim ručkom u znak izvinjenja i da bismo izgladili ovaj nesporazum?“

„To je još jadnije.“, poli ga rečima kao buretom ledene vode. Primetila je da nije navikao da bude odbijen.

„Ti si baš tvrd orah? Znaš šta ćemo? Kada te popusti crvenilo i odljutiš se, javi mi se. Izvoli moju vizit kartu.“

Osmehnula mu se najčednije što je umela. „Da Vam kažem šta će zapravo biti gospodine Šarmeru. Uzeću Vašu vizit kartu.“ Kratko ju je proučavala, a zatim poče da je prevrće prstima. „Očajno je dizajnirana. Kakav Vam je ovo stil slova? Nebitno. Sada ću je pocepati, i vratiti Vam je.“

Gledao je kako pažljivo i sa uživanjem cepa papir. Videlo se da nije očekivao ovakav razvoj situacije. Samo je pružio dlan i prihvatio komadiće papira koje mu je dala.

Prepuna sebe, otresla je nevidljivu trunku sa ramena. „Uvek nanosi lak u dva sloja.“,rekla je sebi dok mu je elegantno okretala leđa u nameri da ode. Osećala je njegov pogled. Nastavila je šetnju kao da se ništa nije desilo. Dok se trudila da tako i korača, u šaci je grčevito stezala komadić papira na kom se nalazio niz cifara.
(Nastavak)

Recikliranje (1/3)

           Iz čvrstog sna probudlia ju je zvonjava fiksnog telefona. Naglo se uspravila u sedeći položaj. Misao prožeta strahom, koja ju je razbudlia u trenutku, bila je: „Kasnim!“. Malo dezorjentisana, odgovorila je na poziv. Bila je to hotelska služba buđenja. Ipak ne kasni, sve teče po planu. Dozvolila je sebi trenutak da se opusti.

            Dok je ispijala jaku i gorku kafu u hotelskom restoranu, posmatrala je ljude oko sebe. Primetila je da samo ona sedi sama. Ok, u nepoznatom je gradu, i došla je samo da bi držala predavanje na godišnjem okupljanju vodećih svetskih stručnjaka iz oblasti marketinga, ali ta činjenica nije sprečila da jedna kutija padne sa police u podrumu njenog mozga i otvori se. Dok je užurbano trpala sadržaj nazad u kutiju, posekla se na pitanje „Šta to nije u redu sa mnom?“.

            Uzdahnula je duboko – umorno. Već skoro četiri godine nema muškarca u njenom životu. Bilo je nekoliko avantura, ali i to je odrađeno dok je bila pod malo većom količinom alkohola, i čisto radi zadovoljavanja najosnovnijih poriva.

            Sa bivšim sa kojim je bila u vezi još od treće godine fakulteta, raskinula je, jer ga je, najjednostavnije rečeno, prerasla. Poslužio je svrsi. Voleo ju je bezuslovno, bio odlična podrška i oslonac. Na početku veze, mislila je da i ona voli njega i da će to biti za čitav život. Međutim, negde usput, prestao je da napreduje. Želeo je obične stvari, što je nju na smrt plašilo. Odlučila je da napusti brod, dok nije potonuo do kraja.

            Nakon toga, kao da ju je neko prokleo. Jednostavno nije uspevala da sretne nekoga ko će je zainteresovati. Trudila se da upoznaje nove ljude. Ipak, bili su ili suviše fini, ili suviše slični bivšem, ili suviše različiti, bilo je kretena i bilo je po svemu savršenih – samo što im je nedostajalo Ono nešto.

            Polako je odustajala od svega, ali nije želela da spušta kriterijume, iako se činilo da niko neće proći u drugi krug. Nije uspevala da shvati u čemu je problem.

            Ona je uspešna i nezavisna. Zna koliko je inteligentna. Zna koliko je lepa, i kako deluje na pripadnike suprotnog pola, a ponekad i na pripadnice istog pola. Isto tako osećala je da joj treba muškarac u životu, neka vrsta promenljive konstante, i prezirala je sebe zbog toga. Potreba je znak slabosti.

            Zapravo, kada bolje razmisli, želela je kliše. Želela je ljubav. Želela je da je neko dočeka u stanu kada umorna dođe sa posla, želela je poljubac, toplu kupku, zagrljaj i maženje pred spavanje, a opet, ispod te nežnosti morala je da ključa strast. Umesto toga imala je dva malena kaktusa koji su samo umeli dobro da slušaju, a u poslednje vreme, činilo se da i to rade sa pola uha.

            Uzdahnula je duboko – umorno. Odložila je praznu šolju, i pomislila kako bi bilo bolje da je popila čašu belo vina – ili možda flašu. Ustala je i zaputila se ka izlazu iz hotela, u nameri da prošeta.
(Nastavak)

Ljubići Vs Život

            Imao je pauzu od dva sata do sledećeg predavanja. Odlučio je da ode do kafića koji se nalazio u sklopu zgrade fakulteta. Po običaju, tamo je zujalo kao u košnici, i nije bilo slobodnih mesta. Pomislio je da mora stajati za šankom, a onda primetio da mu neko maše. Zaputio se ka stolu koji se nalazio u ćošku najudaljenijem od ulaza.

            Brineta, pomalo azijskih crta lica, razvukla je pune usne (stvorene samo za jedno) u širok osmeh.

            „Želiš da me zaslepiš osmehom?“, upita je, i nage se da je poljubi u  obraz. Malo je pomerila glavu i to se pretvorilo u poljubac krajevima usana. Bio je blago iznenađen, ali je to prikrio.

            „Nismo se odavno videli“, reče mu dok se smeštao na stolicu do nje. Razmišljao je šta da kaže, a njoj zazvoni mobilni. „Samo da se javim,ok? Zdravo ljubavi... (nevin izraz prepun obožavanja zaposede joj lice) Evo me na faksu, upravo sam naletela na koleginicu koju nisam videla sto godina. Ne ljutiš se ako otkažem naše viđanje, da se nas dve malo ispričamo?... Tara, pričala sam ti o njoj... Po običaju, nisi me slušao. (tužan i povređen izraz) Večeras?! Hmmmm.... Teško, a ni narednih nekoliko dana... Dobila sam pre pola sata... Okej. I ja tebe. Ćao.“

            „Tara, kažeš? Lepo mi je ime.“

            „Lakše mi je tako nego da objašnjavam.“

            „Dobro, kod tebe ima novosti. Pričaj. Glumiš za oskara, ili si se zaljubila?“

            „Ne budi drzak.“ (neverica i izraz duboke povređenosti borili su se za prevlast na njenom licu)
            „Dovoljno te poznajem. Ne rasipaj glumački talenat na mene.“

Isplazila  mu se. „Prvo ti meni reci da li si pronašao gospođicu Savršenu?“

„Zapravo, tražim gospođicu Skoro-pa-savršenu. Ne, nisam je pronašao.“

„Misliš li da ćeš je naći?“

„Ne. Ali me to ne sprečava da je tražim.“

„Čitao si suviše ljubavnih romana. Vrati se u realnost. Što pre, to bolje za tebe. Opet, ja sam čitala drugačije štivo.“ Od onoga što je video u njenim zelenim očima, naježile su mu se dlake na vratu.

„Jesi?“ Trudio se da ne primećuje vreli dlan koji je spustila na njegovu butinu. Lakše bi ignorisao slona koji mu skače po stopalu. „Ovaj... Nisi mi odgovorila šta se to dešava kod tebe? Konačno si se zaljubila?“

Frknula je. „Naravno da ne. Odličan je materijal za muža. Stariji četiri godine, relativno zgodan, jedinac, ima dobar posao, svoj stan, vozi volvoa, njegovi su mu ostavili prilično imanje. Najlepše od svega, mada malo morbidno, je što su njegovi na boljem mestu. Neću imati svekrvu da mi zvoca.“

„To nije morbidno, već bolesno. Vidim, sve si lepo isplanirala. A ljubav?“

„Ih, što si naivan. Možda i bude toga, možda čak i sa njim.“ Nasmejala se kao da je ispričala urnebesno smešan vic. „Mnogo si ti romantičan, za nekoga ko tvrdi da je pesimista.“ Šaku je pomerila neznatno naviše. „Šta kažeš da dovršimo piće kod mene?“

„Ja nisam ni počeo da pijem. Konobarima se ovde baš i ne žuri.“

„Ne filozofiraj.“

„Zar nisi dobila?“

„Ne sećam se da ti je to smetalo. Uostalom, to je priča da ga se rešim. Tek za dva dana treba da dobijem. Dakle, hoćemo li da vidimo da li još uvek ima one životinjske hemije među nama? Ne poriči da ništa nisi osetio kada si me video. Poznajem i ja tebe.“

„To je to? Hemija,a? Ništa više? Gde su nestale emocije? Leptirići?“

„Počinješ da me nerviraš. To ti je jedna. Kada dođemo kod mene u stan, možeš da me mrziš, baš kao nekada. I između nas nikada nije bilo ništa osim čistog, dobrog seksa, znaš to i sam.“

„Znam. Ipak, pitam se ima li negde na svetu....“ Utihnuo je.

Ustala je. Nedostajao je izvor vetra i da bude filmski. Imao je dovoljno vremena da dobro pogleda svaku oblinu njenog tela, pre nego što je obukla kaput. Voda mu je krenula na usta dok se prisećao stvari koje su radili. Ne! Povikao je na sebe. Nećeš otići sa njom. Gora je od đavola. Kada njemu prodaješ dušu, postoji maleni tračak nade da ćeš uspeti da je otkupiš. Ako kreneš sa njom, u najboljem slučaju završićeš kao paranočni cinik, i pogazićeš sve izdanke nade da ćeš jednog dana naći dom, ljubav, mir. Možda ćeš sutra i ti završiti kao ovaj njen jadnik. Sve se vraća, sve se plaća. Zamislio je svoju dobru stranu kako stoji ispred njega i udara mu šamar. Potom ga grabi za ramena i snažno drmusa.

Pržeći ga vrelinom daha, nagela se i šapnula mu na uho: „ Mogu da uradim špagu.“

Ustao je i uzeo jaknu. Dok je obmotavao prste oko njenih, i koračao ka izlazu, imao je utisak da je, tamo, kod stola zaboravio nešto vrlo, vrlo važno.

Nedoumice

Ovo je jedan od onih dana kada je sve moguće, vedro je pomislio dok je koračao ulicom. Odsjaji sunčevih zraka sa staklenih površina prijatno bodu oči. Lagani vetar bezuspešno se trudi, ali se ipak trudi, da rastera teški miris izduvnih gasova automobila. Čak i oštri, kratki zvuci automobilskih sirena zvuče nekako...pa, manje iritantno u svakom slučaju. Sve u svemu, divan dan u betonskoj metropoli.

Vidi samo ovog mališu, kako je simpatičan. Skoro da mi je žao što i ja nemam jednog. Onda bismo majka ovog ovde, koji deluje prilično inteligentno i nadam se da nije video kako mu odmeravam mamu,  i ja mogli na kaficu – dok se njih dvojica igraju. Dečačić je gledao u njega i izvukao nešto sluzavo iz nosa, što je brže bolje strpao u usta. Shvatio je da mu je klinja ogadio ručak i želju za decom. Nastavio je da korača i gledao izloge – zapravo, divio se sopstvenom odrazu, kada je doživeo jako usporen trenutak.

Dok je posmatrao svoj odraz, jedan dobro poznat pokret privukao mu je pažnju. Bio je to pokret ženske ruke koja sklanja zamišljenu česticu prašine sa muškog ramena. Sledio se kao zec pred farovima kamiona. Potom je ubedio sebe da preteruje. To nije nešto na šta jedna osoba ima ekskluzivno pravo. Shvatio je da je pokret nastao sa druge strane ulice. Ipak, boja kose je bila odgovarajuća, kao stas i način njenog odevanja. Sigurno nije dobro video. Krv mu se povukla iz udova i pretila da preoptereti pumpu koja je počela neritmično da radi. Osetio je hladnu katanu neverice kako ga proseca nešto ispod jetre, a onda mu potezom paralelnim sa njegovim stopalima para utrobu, sve dok ne ponestane mesa za sečnje. Predočio je sebi očiglednu mogućnost da je žrtva autosugestije.

Zatim je leva noga završila započeti korak. Načinio je još četiri, pre nego što je shvatio da treba da se okrene i pogleda u pravcu mesta gde je video pokret. Gotovo. Saobraćaj i pešaci učinili su svoje. Stajao je i pitao se da li da pretrči ulicu. Previše razmišljanja, i premalo delanja dovelo ga je na rub histeričnog smeha. Odmahujući glavom, i mrmljajući sebi u bradu, nastavio je da korača. Ušao je u prvi kafić koji je video.

Suvim, hrapavim glasom zatražio je duplu votku od barmena. Popio je na eks. Pokazao je da mu dopuni čašu.

Nije moguće, nije moguće... Ponavljao je to kao mantru. Završio si sa tim. Lično si iskopao raku, i sam si spustio sanduk. Sećaš se svake suze koja ti je kliznula niz obraz dok si lopatom bacao zemlju u grob. Sećaš se kako si sišao dole, počeo da sklanjaš nabacanu zemlju i otvorio sanduk. Sećaš se njenog izraza lica, koji je bio tako nepokolebljiv. Sećaš se jagodica prstiju i kolena koje si izgrebao dok si izlazio.

Nije moguće, nije moguće... Video si ono što si želeo. Spakuj te neracionalne misli u kutiju, a kutiju spali. Video si ono što si želeo. „A zašto si to želeo?“, upita ga glasić? Negde na rubovima svesti čuo je odjeke podsmešljivog smeha.

Sručio je piće u grlo, platio račun i nesigurnim korakom izašao iz lokala. Da se okrenuo video bi kako barmen koluta očima i odmahuje glavom.

Napolju, sunce mu je pržilo oči. Miris sagorele nafte i plina ubadao ga je direktno u mozak. Vrisci sirena strugali su mu živce nategnute do pucanja. Obećao je sebi da će prvog vozača koji zatrubi izvući kroz prozor i isprebijati. Glasić je dobacio da nema petlju za to. Znao je da je u pravu, i prezirao se zbog toga. Smrknut, uputio se ka mestu koje je u nedostatku preciznijeg izraza zvao dom.

Samo da preživi ovaj dan. Sutra, sutra će glasić možda biti tiši. To ne znači da će dan biti bolji.

Sećanja

Rad: Branko Tešević
http://www.facebook.com/tesevic.branko

         Naučnici tvrde da su od zaborava najbezbednija ona sećanja koja smo stekli pod ustiskom jakih emocija ili karakterističnih mirisa.

Spustio je novine i zamislio se nad rečenicom koju je pročitao. Razmišljao je o onome čega se seća, razmišljao je o danima koje je proživeo. Shvatio je da je njegov život sačinjen od detinjstva, sive rupe, mrlje smaragdno zelene boje isprskane ljubičastim tačkicama, i sivila koje sada živi.

Najednom umoran, okrenuo je list novina. Podnaslov „Milioner sa dva razreda osnovne škole“ lansirao ga je u detinjstvo. Video je sebe kako kleči u dvorištu, iza kuće, na zemlji još vlažnoj od lake letnje kiše i pravi rupu. Uspravio se i pogledao u zaprljane farmerke. Znao je da će biti ukoren, ali u tom trenutku  jedino je bilo bitno igrati se klikerima.

Sutradan mu je koža zglobova desne šake bila suva i ispucala. Nije to bilo ništa što pita od jabuka nije mogla da zaleči.

Eh, pita od jabuka... Prenuo se iz razmišljanja. Presavio je novine i odložio ih pored tanjira na kom je bio polupojeden doručak. Obukao je jaknu i izašao iz kuće.

Napolju ga je dočekalo rano proleće. Mirisalo je na okovratnik kaputa. Prokleti okovratnik koji je upio miris parfema nanošenog na vrat. Više nije znao da li je ikada omirisao taj parfem, ali u rano proleće taj fantomski miris uvek ga je šamarao.

Malaksalo je seo na stepenik ispred vrata. Zapalio je cigaretu. Duvan. Deda. Čvornovate šaka koje ga gladi po kosi. „Matori, da učiš škole za ginekologa.“, odzvanjao mu je promukli glas po glavi. Usne mu se razvukoše u tužni, tužni osmeh. Delimično što taj priprosti čovek sada, verovatno, prosipa bačve meda na izvorištu medne reke negde u raju, a delimčno što je shvatio starčeve reči.

Ugasio je cigaretu i vratio se da dovrši doručak.

Plan

Na bregu, ispod krošnje starog oraha, nalazi se pravougaoni, drveni sto i dve stolice, jedna naspram druge. Na stolu su dve čaše soka od narandže. Na jednoj od stolica sedi čovek, koji zamišljeno gleda ispred sebe, i naposletku progovori.

- Zašto me tako gledaš Šeširdžijo? Šta ti nije jasno? Neko mora da te dozove pameti. Na tvoju žalost, taj zadatak pripao je meni. Čujem da moji prethodnici nisu bili preterano uspešni. Zato sam rešio da isprobam novi pristup.

Želim da se plašiš. Nije mi namera da ti uteram strah u kosti. Načiniću skelet od straha, a zatim ću sporo i bolno zameniti svaku tvoju kost.

Paranoju ću ti podići na potpuno nov nivo. Učiniću da ti oči toliko porastu, da ćeš postati jedno veliko oko-strahokaz koje će se panično trzati na svaki šum. Dovući ću te na granicu ludila i onda te gurnuti na stranu razuma.

Ne plaši se tame. Sa tamom znaš na čemu si. Nateraću te da se plašiš svetlosti. Ostaće ti samo jedno mesto za skrivanje – tvoj um, a tu ću te čekati ja. Samo ću biti tu i posmatrati šta radiš. Posmatraću kako postaješ kanibal. Grickaćeš sebe kao miš, a onda sve krupnijim i sigurnijim zalogajima. Kada dođeš do zadnjeg zalogaja, kada pomisliš da si završio sa osećanjem dubokog prezira i gađenja prema sebi – povraćaćeš. Nakon toga, sve ispočetka.

Čovek je naglo zaćutao. Sedeo je nepomično nekoliko trenutaka, izgubljen u nekim svojim mislima. Kao da je doneo neku odluku, ustao je i seo na praznu stolicu preko puta njega. Otpio je gutljaj soka, i sa osmehom koji sita mačka ima dok gleda debelog pacova i šapom mu pritiska rep, prošaputa:
            - Bio sam tamo.

Čamac na sredini okeana – Dnevnik morskog idiota

Dan prvi: Na vidiku ništa osim horizonta. Cilj je suviše daleko i mrzi me da veslam. Dremnuću malo.

Dan drugi: Izrazito je glupo što sam krenuo na ovo putovanje sam. Zaboravio sam i razloge zbog kojih sam pošao. Veslao sam neko vreme. Nigde kopna na vidiku. Odustajem. Dremnuću malo.

Dan treći: Naišao sam na sirenu. Ili je ona naišla na mene. Predivna je. Lepo je imati nekoga sa kim možeš razmenjivati misli. Otišla je sa zalaskom sunca. Bedak. Dremnuću malo.

Dan četvrti: Sirena se nije pojavila. Klonuo sam duhom. Dremnuću malo.

Dan peti: Najduža obdanica u mom životu. Ni traga od sirene. Dremnuću malo.

Dan šesti: Prespavao sam dan.

Dan sedmi: „Pukao“ sam oko 11:57. Gonjen besom veslao sam do podneva. Iscrpljen sam. Dremnuću malo.

Dan osmi: Uhvatio sam zlatnu ribicu. Čini se da nema nameru da mi ispuni želje. Imam ja vremena... Dremnuću malo.

Dan deveti: Ribica se nadula i smrdi. Vratiću je u vodu. Pluta. Ne vredi uznemiravati se oko toga. Dremnuću malo.

Dan deseti: Ne znam šta ću od sebe, niti šta ću sa sobom. Veslaću, pa šta bude. Kasnije ću da dremnem malo.

Osmeh

Ušao je u kuhinju. Naslonio ju je na radni sto, i zagledao joj se u oči. Nije osećao nikakvu emociju. Nema tuge, besa ili razočarenja. Samo praznina i neumoljiva logika. Tihim, ravnim glasom počeo je da postavlja pitanja.

- Gde su devojčice?

- U vrtiću, gde bi bile.

Raskopčao joj je nekoliko dugmadi košulje.

- Zašto  nosiš „srećni“ brus?

- Šta se dešava? Kakva su ti to pitanja?

Nervozno je prebacila kosu iza uha.

- Kako to da si u ovo vreme u stanu?

- Izašla sam ranije.

- Zamolio bih te da ne lažeš i ne vrdaš. Što pre završimo, pre ćemo početi. Zašto si sada u stanu?

Iznenađeno je gledala u njega.

- Šta da završimo i šta da počnemo?! Jesi li dobro? O čemu ti, čoveče, pričaš?!

Pokušala je da mu opipa čelo. Samo je odgurno njenu ruku.

- Odgovori mi.

- Idiote, danas nam je godišnjica! Htela sam da nam pripremim nešto!

- Kakva ironija. Godišnjicom se naziva i godina dana od smrti osobe.

Udarila mu je šamar.

- Da li si ti čuo šta sam rekla?

Zgrabila ga je za košulju, i iako dosta sitnija od njega, protresla ga.

- O čemu pričaš?!! Šta se dešava?!!

Osetio je da joj glas podrhtava. Bila je na ivici suza.

- Jutros sam prolazio ispred zgrade kompanije u kojoj radiš. Video sam vas.

Sklonila je ruke sa njega i, na trenutak, naslonila se na sudoperu. Nasula je sebi čašu vode, otpila gutljaj i umornim glasom sa dozom ironije upitala:

- A šta si to video?

- Tebe kako pažljivo slušaš i upijaš svaku reč. Njega kako priča. Tebe kako se smeješ. Bio sam desetine metara od vas, ali znam da su ti oči sijale – lice jeste. Nisam te odavno video tako vedru. Životnu. Sve to trajalo je nekoliko sekundi. Za mene – čitavu našu budućnost. Otići ću po devojčice, i usput im objasniti zašto više nećemo živeti zajedno.

Nemo je gledala kako se vrata iza njega zatvaraju.

Poverenje

- Hej ovčiceeee...! Hajde napolje, da se igramo.

- Ne mogu. Tata mi je rekao da ne napuštam tor.

- Ne verujem svojim ušima! I dalje slušaš matorce?! Hajde napolje da se zezamo, vidi kako je lep dan.

- Ne znam baš... Ko si ti uopšte? Nisam te do sada viđala.

- Kako ko sam??? I ja sam ovca, kao i ti.  Jeste, dlaka mi je crna, ali svejedno imam četiri noge – baš kao i ti, rep – kao i ti, njušku, oči, uši – sve kao i ti. Nisi me viđala, jer sam tek stigao u ovaj kraj. Pobegao sam od kuće. Nisam više mogao da slušam staru kako mi drobi nemoj ovo, nemoj ono... Hajde sada izlazi, nećemo traćiti dan pričajući kroz ogradu.

Iskrala se iz tora i bojažljivo prišla da se upozna. Videla je osmeh u očima pridošlice, ali ne i na licu. Kada je bilo suviše kasno, shvatila je i zašto je tako.

Nije umrla od povreda nanetih oštrim zubima. Umrla je u ćošku tora. Izgladnela. Žedna. Neispavana. Potpuno paranoična. Okružena ovcama koje su se pretvarale da su ovce. Ko zna šta su zapravo. Umrla je mučena strahovima. Mučena pitanjima sa beskonačnim brojem tačnih odovora.

Umrla je od samoće.




Kliknite OvDe da pogledate Majolinicin strip na temu ove priče...

Prvi neuspeh

Imao sam sedam ili osam godina i želju da postanem golubar. Komšija mi je dao kavez u kome je nekada držao papagaja. Nabavio sam goluba (od nečega se mora početi) i prsten koji sam mu namestio na nogu. Dok sam ga posmatrao kako kljuca kukuruz, bio sam toliko ponosan da sam otišao i napravio sebi plaketu. Plaketa je bila korica bloka, na kojoj je flomasterom, i nečim što je trebalo da liči na krasnopis, izraženo veliko zadovoljsto što sam postao član kluba Moćni orlovi.

I sada, dok se svega prisećam, ne mogu da se otmem utisku da je taj golub bio najgluplje stvorenje koje je ikada postojalo. Došao je trenutak njegovog prvog leta. Bio sam uplašen, jer nisam bio siguran da će mi se vratiti. Pažljivo sam ga izvadio iz kaveza, poljubio ga, i bacio u vazduh. Načinio je mali polukrug, i sleteo nazad u kavez. Posle osamnaestog ponavljanja, svega mi je bilo dosta. Ruke su mi otpadale od bolova, a on je izgledao prilično odmorno.

Moram priznati, uništio mi je svaku volju za golubarenjem. Bio sam toliko iznerviran da sam pocepao plaketu. Ipak, iz čistog inata, odlučio sam da od njega napravim letača.

Rečeno – učinjeno. Potrajalo je, i koštalo me živaca, ali uspeo sam da od Tupavog napravim kakvog – takvog letača. Smatrao sam da je bitno što sam uspeo da mu pokažem lepote letenja. Nadao sam se da je shvatio kako je to kada nisi sputan, kada osetiš vetar. Nisam bio siguran da li je Tupavi on ili ona. Pretpostavljam da mi je bilo lakše da mislim da je ON glup, ili ograničen.

Moje uživanje u pobedi nije dugo trajalo. Sve se promenilo pošto sam gledao Sloboda za Vilija. U glavu mi se uvukao crv sumnje. Počeo sam da se pitam da li je Tupavi nesrećan, da li treba da živi potpuno slobodan.

Srećom, pomogao mi je da rešim taj poblem. Jednog jutra, pustio sam ga, i nije se vratio. Prvo sam se pitao šta mu je to nedostajalo. Gde sam pogrešio da poželi da me napusti. Bio sam baš povređen i razočaran. Zatim sam rekao sebi da je sada slobodan i da negde uživa, kao Vili. Svejedno, nisam bio u potpunosti spokojan. Moje muke i nedoumice trajale su do sumraka. Tada je došao kolega, stariji i iskusniji golubar, i doneo mi Tupavog. Rekao je da je došao u njegov golubarnik.

Dok mi je pružao goluba, tiho sam mu rekao da ga zadrži i da mi više ne treba.

Otišao sam, seo ispred kaveza i gledao u rešetke dok nije bilo vreme za večeru.

Strune

„Izvini?“, obratio se devojci koja je stajala ispred njega. Dok se okretala, mozak je beležio ono što su mu oči videle: Visoka oko stosedamdeset centimetara, težina oko pedesetak kilograma – božanski skladno raspoređenih, kratka, ravna, plava kosa. Obučena u uski džins i majicu, bez mnogo nakita. Očigledno je nekada bila pankerka. U svakom slučaju, bio je zadivljen onim što vidi.

Okrenula se izgovarajući jedno otegnuto: „Da?“. U trenutku kada joj je pogledao u lice, mozak mu je pustio kratki film u kom je video prostrano dvorište, razgranato, veliko drvo, ljuljašku koja visi sa jedne grane, ruku u ruci, parfem.

Strpljivo je čekala da prestane da blene u nju. Kako nije pomoglo, pucnula je prstima. „Meni se obraćaš?“.

„Da, da, da, da.“, brzo je izgovorio, još uvek zbunjen neočekivanom projekcijom. Pekrstila je ruke ispod grudi, a on je pokušao da organizuje misli. „Ah, da!“, progovori sa izvesnom dozom ushićenja, „gde vam se u ovoj zgradurini nalazi skriptarnica?“.

„Nisam sa ovog fakulteta.“. Zastala je i napravila dramsku pauzu. „Ipak, znam da ćeš do nje doći ako ovde skreneš levo, pa prva desno, spustiš se niz stepenice i zatim opet levo.“

„Uh, hvala ti. Šta kažeš da odemo na kafu?“

„Zar ti ne bi trebao u skriptarnicu?“

„Sada znam gde je. Uostalom, neće ona nigde otići, za razliku od tebe.“

„Tu si u pravu. Koliko za šest minuta otići ću sa dečkom“.

Nije mogao da ne primeti tračak ironije u njenom osmehu i nadmenost u njenom glasu. Ipak, u očima joj je video nešto drugačiji osmeh.

            „Baš mi je drago zbog tebe što je on tako tačan. Hajde onda da popijemo najkvalitetniju kafu koju ovaj automat može da pruži. Učini mi toliko. Značiće mi ako budem mislio da sam ti se bar na neki način odužio.“

            „Bez šećera.“

Dodao joj je kafu, i otišli su do prozora. „Nisam do sada izlazio u ovaj lokal. Verovatno bi bio posećeniji da imaju stolice.“

Blago podizanje leve obrve bio je jedini znak da je primetila njegov pokušaj šale. Dok je otpijala gutljaj kafe, poželeo je da je on obod plastične čaše,

„Imam nešto na usnama?“

Podigao je pogled i zagledao se u zelenilo njenih očiju. „Ne. Oprosti, nešto sam odlutao.“

„Često ti se to dešava? Mislim, da odlutaš.“

„Ne bi verovala.“ Počeo je da sprovodi plan. Faza jedan, opusti: „Da li mi se čini ili u tvojim očima vidim ljubičaste tačkice?“

„Ne čini ti se.“

Faza dva, bocni: „A podočnjaci? Od burnog života ili od faksa?“

„Faks.“

Faza tri, iznenadi:„Jesi li dugo u vezi?“

„A ja mislila da su dani ozne prošli. U svakom slučaju, moram da idem. Žao mi je, ne mogu popiti ostatak kafe.“

„Nije bitno.“ Izvadio je telefon, u njega ukucao 06 i pružio joj ga. „Za slučaj da ponovo zalutam ili odlutam.“

Jedan dugi trenutak, pre nego što je uzela telefon, osetio se kao pod mikroskopom. Bušila ga je očima. Hrabro je uzvraćao pogled.

„Ne zaboravi na pravilo dva dana.“, reče i ostavi ga.

Skamenio se, i došlo mu je da se baci kroz prozor kada se okrenula i uhvatila mu pogled na njenim donjim leđima. Odahnuo je kada mu je namignula.

Džep pun snova

                Počelo je da se smrkava, iako je bilo jedva šest posle podne. U šumi, naročito ovako gustoj i bujnoj, brzo ponestaje dnevne svetlosti. Odlučio je da se ulogori pored orahovog drveta. Bio je začuđen što je naišao na njega. Kroz šumu putuje mesecima i nije primetio ni jedno orahovo stablo, sve do sada.

                Dok je podgrevao večeru, primetio je kako ga iz grma posmatra par očiju. Na trenutak srce mu je stalo. Pomislio je da je neka velika životinja, koja se sprema da ga napadne. Zatim je shvatio da se radi o lisici i odahnuo.

                Bila je sitna i izgladnela. Jedino krupno na toj lisici bile su oči. Iako nije mislio da mu predstavlja pretnju, bacio je malo hrane ka grmu. Lisica je samo šmugnula u noć. On se ušuškao u vreću i zaboravio na lisicu. Ujutru je primetio da je hrana koju je bacio nestala.

                To veče, iako je ponovo šmugnula, lisica se nešto brže vratila po hranu. Nakon nekoliko dana, zaboravio je zašto je uopšte počeo da putuje - važno je bilo da se smrkne i ulogori. Kada bi lisica došla, sedeli bi i pričali do kasno u noć.

                Jedne večeri, negde iz dubina njegovog ranca ispade srebrnjak.

                „Šta je to?“ upita lisica.

                Dugo se zamišljeno igrao novčićem. Lomio se, a onda je progovorio:

                „Pre nekog vremena, ne znam ni sam koliko, sanjao sam. Ne znam šta, ali znam kolliko sam srećan bio kada sam se probudio. Dok sam se sanjiv protezao po krevetu, ispod jastuka našao sam ovo. Od tada putujem da nađem osobu koja će mi pomoći da vidim šta je unutra.“

                „Baš si budalast. To je samo parče lepo oblikovanog metala. Ne može ništa biti unutra, kao što ne možeš izvaditi perce iz klikera. Verujem da si to pokušao?“

                Postiđeno je klimnuo.

                „Mani se gluposti, i hajde da spavamo.“

                Kada se probudio, nije bilo lisice, a ni srebrnjaka.

Poluprava

I, evo, umesto da spavam, švrljam po papiru. Pre nego što sam uzeo olovku u ruku, znao sam šta želim da napišem. Želeo sam da kažem šta mislim o tebi, kako te doživljavam, kako utičeš na mene i da pokušam da objasnim sebi kakvo si ti to čudo prirode. U mojoj glavi, sve je izgledalo mnogo lakše.

            Prvi problem sa kojim sam se suočio je to što sam shvatio da te ne mogu zarobiti na papiru. Toliko si slojevita, satkana od bezbroj finih niti, koje u jednom trenutku čine maleno, zamršeno klupko, a već u sledećem te niti dohvataju najudaljenije kutke svemira.

            Ti si luda; ili sam ja. Kajem se što pre nego što smo se sreli nisam znao da si Guliver među Liliputancima. Zapravo, rekla si mi to. Samo, nisam ti verovao. Nisam mogao. Nisam smeo. Bio sam potpuno nespreman za tebe, i nisam dobro odreagovao. Zapravo, nisam uopšte reagovao – stajao sam kao kip. Sada kada razmišljam o našem prvom susretu, pitam se kako sam mogao biti tako glup. Čim sam video tvoju pogurenu siluetu na onoj glupavoj kiši, trebalo je da shvatim da u sjaju tvog oka ima nešto veštičije – tamno i neodoljivo.

            Rekla si mi da će sa tobom uvek biti priča za pisanje. Nisi me upozorila da si ti priča. Gledao sam na pogrešnu stranu. Napet. U iščekivanju. To me umorilo, pa sam otišao. Sada vidim. Sada sam slep.

            Nije ovo hvalospev, niti kuknjava. Nerviraš me. Naročito tvoja dečija tvrdoglavost. „ Ja sam u pravu. Vi niste. Crknite! Ili ću ja.“. Nema sivih zona kod tebe. Don Kihot je bio racionalan u poređenju sa tobom. U tebi vidim tragove onoga što sam bio, i u sebi osećam praznine nastale prodajom ideala.

            Zapravo, sve ovo bio je blagi uvod u pokušaj da ti objasnim kako te doživljavam, ali ne ide mi baš najbolje. Ne mogu to iskazati rečima. Imam ograničen skup reči i veliki broj pravila, a ti si dugačka, široka, visoka i vanvremenska.

            Sa tobom sam sit, odmoran i napojen. Stvaran svet, čiji nisi rob, sa tobom prestaje da postoji. Doživljavam običnost na potpuno nov način. I uživam u njoj. Osećam sve naše diskusije, razmirice, neprijateljstva i ono drugo, što je možda bilo, a možda tek treba da bude, čim zatvorim oči i pomislim na tebe. Nakon toga, obično je na mom licu vidljiv osmeh. Mada, trudim se da ga kontrolišem, ne moraju svi da znaju da razmišljam o tebi.

            Ovde ću biti prinuđen da stanem. Oči mi se zatvaraju, a rukopis postaje suviše nečitak.

            Na kraju, sredini, ili početku, samo sam radoznali posmatrač i povremeno aktivni učesnik sa olovkom u ruci. Nasuprot meni si ti – dašak vetra, nešto iracionalno, osećanje koje imaš kada pomisliš da si doživela Deja Vu, slatki bol, okrepljujući san,..... lista paradoksa koji te sačinjavaju nastavlja da raste...