Hodala je lagano, odsutno. Nije ni primetila muškarca čije je rame okrznula svojim. Nakon nekoliko sekundi zamišljenog posmatanja asfalta koji promiče pod njenim stopalima, podigla je pogled i primetila da joj u susret dolazi policajac. Uvek bi se unervozila u njihovoj blizini, i osećala krivicu zbog svih kalorija koje je u tom danu unela u organizam. Začula je kako neko iza nje viče: „LOPOV!“ „Jednom da se i policija nađe na pravom mestu kada je potrebna.“, pomislila je.
Nijie ni završila tu misao kako treba, a policajac ju je čvrsto držao za podlakticu i usmeravao ka zidu zgrade pored koje je prolazila. Pritrčao im je čovek sa kojim se maločas sudarila.
„Ne, to nije ona. Pogrešio sam.“
„Da li ste sigurni?“, upita ga policajac.
„Št..Šta!?“, zamuca ona. Ignorisali su je.
„Da, potpuno. Izgleda da mi je prava kradljivica umakla. Ova gospođica samo podseća na nju.“
„Želite li da prijavite krađu?“
„Naravno, doći ću kasnije do stanice, samo da pokušam da izgladim situaciju sa mladom damom.“
„Oprostite zbog neprijatnosti gospođice. Znate da je bolje sprečiti nego lečiti. Prijatan dan.“
„Šta koji..?!“, povika ona i usmeri bes na ’žrtvu pljačke’ kada vide da se policajac udaljava ne obazirući se više na njih. „Napadate me kao da sam, kao da sam...“.
„Najslađi lopov, možda?“, pomože joj da dovrši rečenicu.“ Koji ima najnežnije prste, tako da nisam ni primetio kada si mi ukrala srce.“
„Najslađi lopov, možda?“, pomože joj da dovrši rečenicu.“ Koji ima najnežnije prste, tako da nisam ni primetio kada si mi ukrala srce.“
„ŠTA!?“, ciknu na njega. A onda se u trenu smiri reče:“To je tako jadno. Kao iz trećerazredne američke komedije u turskoj produkciji.“
„Mada, ta nijansa crvenog laka je malo previše svetla.“,nastavi on kao da se ništa nije desilo. „Ne pristaje ti. Trebala bi da razmisliš o tome da je promeniš.“
Sada ga je po prvi put od početka čitave zbrke dobro pogledala. Šeretski osmeh u njegovim očima bio je u suprotnosti sa ozbiljim izrazom lica. Obučen u poslovnom stilu, ali opet, imao je neku vragolastu auru, koja bi ga izdvojila među hiljadama sličnih. Bilo je nešto u njegovom odmereno arogantnom stavu i celokupnoj pojavi, što nije mogla da definiše. To nešto plesalo je vatreni tango na vrhu njenog jezika, ali nije mogla da uobliči u reči.
„Priznajem, jeste jadno.“, odgovori joj i namignu. „Dozvoli da te častim ručkom u znak izvinjenja i da bismo izgladili ovaj nesporazum?“
„To je još jadnije.“, poli ga rečima kao buretom ledene vode. Primetila je da nije navikao da bude odbijen.
„Ti si baš tvrd orah? Znaš šta ćemo? Kada te popusti crvenilo i odljutiš se, javi mi se. Izvoli moju vizit kartu.“
Osmehnula mu se najčednije što je umela. „Da Vam kažem šta će zapravo biti gospodine Šarmeru. Uzeću Vašu vizit kartu.“ Kratko ju je proučavala, a zatim poče da je prevrće prstima. „Očajno je dizajnirana. Kakav Vam je ovo stil slova? Nebitno. Sada ću je pocepati, i vratiti Vam je.“
Gledao je kako pažljivo i sa uživanjem cepa papir. Videlo se da nije očekivao ovakav razvoj situacije. Samo je pružio dlan i prihvatio komadiće papira koje mu je dala.
Prepuna sebe, otresla je nevidljivu trunku sa ramena. „Uvek nanosi lak u dva sloja.“,rekla je sebi dok mu je elegantno okretala leđa u nameri da ode. Osećala je njegov pogled. Nastavila je šetnju kao da se ništa nije desilo. Dok se trudila da tako i korača, u šaci je grčevito stezala komadić papira na kom se nalazio niz cifara.
(Nastavak)
(Nastavak)
Нема коментара:
Постави коментар