Zaborav

            Sećanje na kragnu kaputa koja je mirisala na mešavinu mirisa njene kože i parfema. Čaša votke.

            Sedeo je na obali nepreglednog okeana, naslonjen na dasku za surf boje usirene krvi. Talasi su  zaklanjali sunce koje je jedva prošlo zenit. Ipak, do njegovih stopala stigle bi samo mrvce te snage, jedva dovoljne da mu okvase prste.

            Poletno je ustao i zgrabio dasku. Potrčao je ka vodi i bacio se u nju. Legao je na dasku i nakon nekoliko zamaha rukama, popeo se na nju i uhvatio prvi talas.
            Talasi su ga udarali, kidali, sve dok i sam nije postao voda. Iscrpljen i srećan, izašao je na obalu.

Miris njene kože i parfema. Čaša votke.

            Sedeo je na obali okeana naslonjen na dasku za surf boje krvi. Da su talasi nekoliko metara veći, zaklonili bi sunce.
            Podigao je dasku i zaputio se ka vodi. Nije dugo surfovao. Vratio se na obalu, i nezadovoljan seo na pesak. Talasi su bili...dobri. Uobičajeni. Nezanimljivi.

            Miris njene kože. Čaša votke.

            Sedeo je na obali mora naslonjen na dasku za surf boje najfinijeg rozea. Posmatrao je vodu koja se blago mreškala i groteskno izobličen odraz sunca na njoj. Ništa od surfovanja.

            Čaša votke.

            Sedeo je na obali jezerceta. Sunce je pržilo. Ukopavao je nožne prste u meki pesak, kada se naglo ukočio, a potom opustio. Iskusio je deja vu. Samo na trenutak, učinilo mu se da su talasi zaklonili sunce i da će se obrušiti na njega.

            Čaša votke. Čaša votke.

Sedeo je na vrelom pesku i udisao vonj sopstvenog tela.

Dno.

Cvetak zanovetak

Trgao se na zvuk zvonjave mobilnog telefona. Kada je video ko ga zove, iznervirao se. Potom je rekao sebi da se smiri, i nastavio da se nervira. Duboko je udahnuo, pročistio grlo i javio se: „Da?“

„Ćaaaoooo...“, začuo je otegnuti glasić svoje devojke, „šta radiš?“

“Baš ono što sam ti rekao da ću raditi kada smo naš četrdesetpetominutni razgovor privodili kraju. Sećaš se, to je bilo pre... nepunih sedam minuta.“, trudio se da prikrije fizičku i psihičku iscrpljenost.

„Znači i dalje radiš prezentaciju?“, tugaljivo je upitala.

„Jedva da sam počeo.“,odgovorio je rezignirano.

„A šta misliš da se vidimo kasnije?“, veselo zacvrkuta ona.

Čula je kako on polako puni pluća vazduhom, kao da istim pokušava da se udavi. Sa druge strane slušalice, on je pokušao nehajno da prođe prstima kroz  kosu. Kada je pogledao u šaku, bila je puna vlasi kose, koje su imale zdrav i jak koren.

Smirenim glasom koji je podrhtavao od potisnutog besa, reče joj: „ Moram da dovršim prezentaciju. Nakon toga idem do grada da se vidim sa kolegama, da popijemo nekoliko piva dok gledamo utakmicu. Sve ovo sam ti rekao još pre dva dana.“

„Tebi nije stalo do mene. Ne želiš da ulažeš u našu budućnost. Očigledno smatraš da naša veza nije vredna truda. Svi i sve ti je preče od mene. Ja pokušavam da našu vezu podignem na viši nivo! Ja se trudim! Ali ti... Ti... Hoće li te ubiti ako večeras ne odeš da se vidiš sa njima? I ako, za promenu, malo pažnje posvetiš meni?“

Dok je ona demonstrirala mogućnosti najnovije dopune softvera za jezik pod nazivom Rafalna paljba 1200/1 ( broj reči/minut, prethodna verzija je bila daleko slabija – 1120/1) on je počeo da razmišlja o nečemu lepšem.

Zamislio je kako se stvorio pored nje i i iznenađen izraz njenog lepog lica. Nežno bi joj uzeo telefon iz ruke, i prošao bi prstima kroz njenu tamnu, gustu kosu dok bi ona u njegovim očima videla samo ljubav. UPS! „To što vidiš nije ljubav, kučko!“, viknuo bi na nju, a onda bi joj povukao kosu unazad, terajući je da zabaci glavu. Dok bi otvarala usta da vrisne, nabio bi joj telefon do krajnika, a onda ga gurnuo još malo dublje.

Nije stigao da izgustira tu scenu do kraja, kada ga je tišina sa druge strane slušalice opomenula da se vrati u stvarnost. „Šta te zapravo muči?“, upitao ju je.

„Nemam šta da obučem, a za sat vremena treba da se vidim sa Sonjom.“, skoro da mu je zaridala u slušalicu.

„Imaš dva ormara prepuna odeće, a ono što ti je razbacano po fotelji i podu sobe, neću ni da računam.“

„Da, ali to je sve staro. Znaš kakva je ona. Uvek kada izlazimo, pojavi se sa bar jednim novim komadom garderobe na sebi.“

Učinilo mu se da je propustio nešto bitno što je ona izgovorila, a onda mu je sinulo. „Stani malo...“, izgovorio je to kao Patak Dača kada tek nakon nekog vremena shvati da ga je Duško Dugouško namagarčio. „Rekla si da za sat vremena ideš da se vidiš sa Sonjom. Ta vaša „viđanja“ traju satima. Kako bi se onda kasnije videla sa mnom?“

„Pa, i ne bih. Samo sam proveravala da li me voliš i koliko ti je stalo do mene. Međutim, ti si pokazao svoje pravo lice, i ja sada ne znam....“

Prekasno je shvatio da je aktivirao Rafalnu paljbu, koja je pretila da se samonadogradi na neku bolju verziju. Grozničavo je razmišljao kako da se spasi.

„Cipele!“, skoro je dreknuo u slušalicu.

„Šta?“

„Šta ćeš obuti?“, sada već smireno nastavi on. „I jesi li razmislila šta ćeš staviti od nakita? Ona ume da bude prilično zajedljiva po tom pitanju prema drugim devojkama. Uvek ističe da voli jednostavnost. I doooobro razmisli šta ćeš da obučeš, inače će nebrojeno puta pomenuti da si teža od nje dva kilograma. Da je citiram:  Nije to mnogo, ali draga, možda bi trebala da razmisliš o dijeti.“

„E, moram da idem!“, nervozno ga prekinu. „Stvarno nemam vremena da ćaskam sa tobom sada. Ljubim.“

Licem mu se razli osmeh blaženog zadovoljstva kada iz slušalice začu signal za kraj veze.

Igra

Rad: Maja Majolinica
http://majolinica.blogspot.com/

http://www.majolinica.com/

Dok je sedeo na klupi i lenjo žvakao zalogaj sendviča sa šunkom, shvatio je da na posao dolazi samo zbog pauza za doručak. Naravno, tako je razmišljao kada su dani bili sunčani i bez mnogo vetra. Kada bi ga loši vremenski uslovi sprečili da obeduje u parku, pa... Davao bi sve od sebe da posao otaljava, a ne da ga radi. Takođe bi sa velikom dozom mrzovolje i pesimizma ubijao svaku iskru pozitivnog raspoloženja koja bi zalutala u kancelariju.

„Sve u svemu današnji dan je p r e d i v a n.“, razmišljao je. Mislima se teleportovao na sunčanu plažu negde u Brazilu. Otpio je gutljaj ledenog koktela, dok je preko ivice čaše posmatrao skladne obline tamnopute konobarice koja mu je donela piće. „Nešto nije u redu sa ovom slikom.“, pomislio je. Baš kada je počeo da radi copy-paste konobarice, i da postavlja replike u neposrednoj blizini ležaljke, koncentraciju mu poremeti mačka koja mu  je ušetala u vidno polje.

Bila je blistavo bela. Delovala je dobro uhranjena, i mada nije mogao da primeti ogrlicu na njoj, videlo se da nije lutalica. Za razliku od uličnih mačaka, u čijim očima se mogao videti samo strah ili agresija izazvana strahom, u očima ove mačke videla se dosada i blaga nezainteresovanost. Pored toga, jedno oko joj je bilo tamnozeleno, a drugo svetloplavo.

Prišla je i sela ispred klupe, malo van njegovog domašaja. Zapiljila se u njega i počela da pomera rep levo-desno, na onaj dobro poznat mačiji način kada vidi poslasticu. „Ako nastavi ovako da me gleda, ubediće me da sam miš i da je krajnje vreme da pokušam da joj pobegnem i tako započnem igru.“.

Osetio je poriv da joj prstima prođe kroz krzno na glavi, i da je počeška. Nije hteo da ustane i ode do nje. Želeo je da ona dođe njemu.  Prvo, morao je da pokaže (kome???) da je on superiorniji, i da ona treba da se pokori njegovoj volji. Drugo, videlo se da ovo nije uobičajeni primerak mačaka. Pokoriti je predstavlja izazov. A on voli izazove. Na kraju krajeva, to je samo mačka, biće to lak posao.

Pretpostavio je da klasično „macmac“ neće upaliti, ali je ipak pokušao. Mačka je samo zevnula. Otkinuo je komadić hleba i bacio ga ka njoj. Nije se ni mrdnula. Zamjaukao je najbolje što je umeo. Na to je samo trznula ušima. Mačketina je počela da ga nervira. Kada bi barem prestala da maše repom.

Odlučio je da preduzme drastične mere. Izvadio je list šunke iz sendviča i bacio ga ka njoj. Pogrešno je procenio aerodinamičnost šunke i snagu kojom treba da je baci, pa joj je pala na glavu. Nečim što je ličilo na nervozan pokret, otresla ga je šapom, i počela da čisti krzno gledajući ga prekorno. Izgledalo je kao da neće dobiti rat sa ovom mačkom, kada se dosetio ideje dostojne velikih umova, baš kakav je njegov. „Ovome nećeš odoleti.“, prošaputao je.

Izvukao je pertle iz obe cipele. Spojio im je po jedan kraj, tako povećavajući dužinu. Zatim je na jedan kraj privezao hemijsku. Kada je hemijsku bacio ispred mačke, izgledalo je da su instinkti preovladali, i da će skočiti i zgrabiti improvizovanog miša. Međutim, osim blagim trzajem grudnih mišića, ničim nije pokazala zainteresovanost. Ponovo je zevnula, maksimalno otvarajući čeljust. Malo je nakrivila glavu na stranu, i  posmatrala ga sa izvesnom dozom sažaljenja.

Nakon nekoliko minuta mlataranja rukom po vazduhu i povlačenja pertli – odustao je. Prokleta mačketina! Upropastila mu je dan. Ostao je polugladan i sada još mora uvlačiti pertle u cipele. Lupio je nogom u beton i dreknuo na nju u nameri da je otera. Mačka nije ni trepnula. Da sve bude još gore, smeo se zakleti da se ona sammozadovoljno osmehuje.

Čist, zli bes nemoći putovao je maksimalnom brzinom od mozga ka šaci. Zgrabio je sendvič, i hitnuo ga ka njoj. Neverovatnim refleksom, spustila se na stomak, zarotirala zadnje noge za stoosamdeset stepeni, odrazila se i uhvatila sendvič u letu. Pala je na zemlju, kotrljajući se sa sendvičem među šapama. Nekoliko trenutaka se borila sa njim, a onda je otkinula parče hleba. Noseći ga u zubima, pobedonosno se uputila ka klupi.

On nije mogao da veruje svojim očima. Mačka je graciozno skočila na klupu i spustila parče hleba u njegovo krilo. Počela je da prede i da se trlja o njega, umiljavajući mu se. Dok ju je, još uvek iznenađen razvojem situacije, češkao iza uha zapitao se šta je ona bila u prošlom životu.

Prestao je da je mazi i posvetio se vraćanju pertli. Ona se trljala o njegov lakat u pokušaju da privuče pažnju. Kada je završio, još jednom ju je počeškao po glavi, i zaputio se nazad na posao.

Nije došao do ulaza u zgradu, a već je potpuno zaboravio na susret u parku.