In memoriam

            Sedeo je udobno zavaljen u stolici kafea u centru grada. Prekraćivao je dosadu gledajući prisutne ljude.

Da vidimo... Sto broj jedan – pozeraši. Da momci, sve devojke u radijusu od devet kilometara lože se na vas četvoricu. Naročito na tebe glavonja, koji si pre deset minuta izašao iz solarijuma. Sto broj dva – ćurke, komada tri. Očigledno ćurka broj jedan priča sočan trač, jer su preostale dve toliko razjapile usta, da ta razjapljenost preti da formira jednu veliku crnu rupu. Sto broj tri – OPA! Štikle, minić, noge do brade, rekao bih da ne nosi čarape i da su  grudi prirodne, usne – silikon u gornjoj, malo previše šminke... Draga moja, ili čekaš ili pecaš. Obzirom na doba dana, rekao bih da čekaš. Sto broj četiri – eeeeee... Ovo je lepo videti. Muvanje u toku. Ne dečko, tvoje  šale zapravo nisu toliko smešne. Kako znam? Smeje se malo prenaglašeno. To bi i ti video da nisi toliko zanesen svojim iznenadnim uspehom na polju humora, a onda bi i video da joj se sviđaš.

Nije stigao da proceni situaciju za sledećim stolom, jer mu je prišla devojka koju je čekao i ovlaš mu poljubila usne, a zatim se smestila na stolicu preko puta njega.

Što se njega ticalo, ona je najlepša devojka na svetu. Pod tim nije mislio samo na vizuelni doživljaj nje. Bio je zabrinut što je delovala kao da je najsrećnija devojka na svetu. Naročito, brinulo ga je to što je bila zaljubljena u njega, i što joj to nimalo nije smetalo.

„Uh, šta je to tako hitno?“, reče i zavali se u stolicu. „Došla sam što sam brže mogla, a baš sam se spremala da operem kosu. Pogledaj“, reče i uze u šaku pramen svoje žute kose, „sa kakvom kosom sam izašla napolje.“, pogledala ga je značajno.

„Želim da raskinem sa tobom.“, odgovori joj mirnim tonom glasa.

Osmeh sa njenog lica nestade brzinom svetlosti. Podzorivo ga pogleda, a potom prasnu u smeh. „Dobar si. Za trenutak sam pomislila da si ozbiljan. Stvarno, šta se dešava?“

„Želim da raskinem sa tobom.“, ponovi joj.

„Ej! Više nije smešno!“

„Ne znam kakvo je, ali tako je.“

„Slušaj“, glas joj je zadrhtao, „ako je ovo nekakva bolesna praktična šala, prekini odmah. Nimalo mi se ne sviđa!“

„Nije šala.“

„Šta je onda? Ne razumem?“ Prošla je prstima kroz kosu. „Ozbiljan si? Zašto? Imaš drugu? Nije mi jasno...“

„Moj odgovor ti neće preterano pomoći.“

Stegla je malenu šaku u pesnicu i udarila njom o sto kao čekićem. Njegova čaša sa pićem je poskočila. Konobar je naglo promenio smer kretanja i odlučio da dođe po porudžbinu kasnije. „Reci mi!“, prosiktala je.

„Žurka se napušta kada je najzanimljivije.“

„ŠTA!“, kriknula je i skrenula pažnju na sebe. Zacrvenela se, i pokušala da se obuzda. „Ljubazno te molim da budeš malo jasniji, hoćeš?“, počela je da dobuje prstima po stolu.

„Svi smo mi besmrtnici ili pokojnici. Nije bitno u koju grupu se ubrajaš. Raskidam sa tobom. To je to.“

„Bulazniš! Imaš drugu, je l’ da? To je jedino logično objašnjenje. Od kada? Da li je poznajem?“, bombardovala ga je pitanjima. „Reci, pa da idem.“, završi umorno.

„Nisam te lagao do sada, i ne vidim razlog da počinjem. Rekao sam ti razloge.“

Zaćutala je. Nagela se ka njemu. Zavalila se u stolicu. Sedela je tako neko vreme. Posmatrao ju je. Ona je izbegavala da ga pogleda u oči. Napokon, progovorila je. Govorila je tihim, odmerenim glasom, koji je u početku podrhtavao.

„Ako su ti to razlozi, onda si kreten. Džinovski, samoživi kreten. Kukavica. Zašto si mi pričao da me voliš?“

„Nikada nisam...“

„Još gore.“, prekinu ga, „Činio si da se osećam voljenom. Šta je to zapravo bilo? Sažaljenje? Šta je bilo sve ovo? Igra? Eksperiment? Video si me i pomislio kako ćeš da me zavedeš, navedeš da te zavolim i onda me odbaciš uz najumobolniji mogući izgovor, da bi postigao... šta? ŠTA?!“

Napravila je malu pauzu. Iscrpljeno je protrljala čelo. Uzela je torbu, iz nje izvadila gumicu i vezala kosu u rep. „Ti jadna, sitna dušo.“, nastavila je. „Ne mogu da verujem šta si mi uradio. Ne mogu da verujem šta sam dozvolila sebi da mi uradiš. Crkni. Zapravo, živi večno u tom svom jadu. Žalim te.“

Ustala je i uzela svoje stvari. Prišla mu je i pogledala ga sa mešavinom tuge i gađenja. Pljunula ga je u lice i otišla.

 Više si pljunula oko mene, ali pretpostavljam da je ovde bitan gest, a ne tehnika., razmišljao je dok je maramicom brisao lice. Primetio je užurbani žamor koji se proneo prostorijom, uzdahe zapanjenosti i zgražavanja, i nimalo suptilne poglede upućene ka njemu.

Da vidimo... Sto broj pet – prazan. Sto broj šest...

Čokolada

            Ležala je na krevetu. Bila je udobno ušuškan i u idealanom položaju. Samo treba da zaspim. Zatvorila je oči i razmislila o svemu što je uradila u toku dana. Zašto ne mogu da zaspim? Svetlo je upaljeno, zaključala sam sve brave, sve je u savršenom redu...

            Osetila je slabo peckanje, malo ispod desne plećke. Znala je da će je to mesto uskoro zasvrbeti. Dođavola! Moraću da se pomerim, a baš sam se lepo namestila. Više nije mogla da izdrži. Uspravila se u sedeći položaj, i počešala se. Ponovo je legla, pokušavajući da se vrati u identičan položaj. Uzalud. Uznemirenost, koju je do tada osećla, postajala je nervoza. Ok, iskuliraj se. Ako se iznerviraš, razbudićeš se. Zgrabila je jastuk, i bacila ga na pod. Legla je na leđa i pesnicama pritisla oči. Žuti, ljubičasti, plavi i zeleni krugovi igrali su joj pred očima. Popuštala je pritisak dok nije ostalo čisto crnilo. Potom se obrela u nekom drugom vremenu.

            Ležala je na krevetu, u mraku sobe. Leđima je upijala toplotu njegovog tela.

            „Spavaš?“, prošaputala je.

            „Ne.“, odgovorio je šapatom.

            „Šta radiš?“

            „Postojim. Ne razmišljam. Uživam. Ti?“

            Zakikotala se. „Pitam se zašto šapućemo.“

            „Zato što je tako nestvarnije. Lepše.“

            „Pričaj mi.“

            „Šta? Uostalom, zaspaćeš posle dve moje rečenice, kao i uvek.“

            „Nema veze. Slušam te i kada spavam.“

            Zaćutali su. Osluškivao je njeno disanje i mazio je po kosi.

            „Mogla bih da počnem da predem.“

            „Ne moraš, ali bi mogla da naučiš da štrikaš. Približava se zima, a nikada dosta vunenih čarapa.“

            „Ha ha. Urnebesno smešno.“

            „Ti si to ironična?“

            Okrenula se licem ka njemu. „Ti si to genije?“. Poljubila ga je i omehnula mu se.

            „Nažalost jesam.“

            „Zaš...“

            Prekinuo ju je. „Zato što genijalci ne završe sa dobrim cicama kao što si ti. Moram biti loš momak, inače sam izvisio.“

            „Ha ha. Jedino se slažemo oko toga da sam dobra cica.“. Ponovo ga je poljubila. „Šta misliš, dokle ćemo trajati? Odnosno ovo što imamo?“

            „Kakav odgovor hoćeš da čuješ?“

            „Slaži me.“

            „Trajaćemo zauvek. Živećemo srećno do kraja života. I taj život će nam biti prelep, i ispunjen. I imaćemo čopor dece, i dva čopora unučića, i ko zna koliko praunučića. I umrećemo u istom trenutku, tako da nećemo patiti jedno za drugim.“

            „Kliše, ali ne mogu reći da nisam razmišljala o njemu. Slaži me lepše.“

            „Trajaćemo dok trajemo. Lepši i lažljivi deo jeste da ćeš sve ovo zaboraviti i da se nikada nećeš setiti ni jednog našeg zajedničkog trenutka.“

            Udarila mu je blagu čvrgu. „Ne sviđa mi se to. Kako izgleda istina?“

            „Sećaš li se kada si prvi put probala čokoladu?“

            Razmišljala je nekoliko sekundi. „Ne.“

            „Nema veze. Ni ja se ne sećam. Sećaš li se kada si prvi put postala svesna ukusa čokolade?“

            Ovaj put razmišljala je malo duže. „Ne.“, rekla je pokunjeno.

            „Sumnjam da iko može da kaže ’Tada i tada sam prvi put istinski osetio ukus čokolade i počeo da uživam u njemu’.“

            „Genije, ima li ovo neku poentu?“

            „Ono čemu se nadam jeste da sam ja tvoja prva kockica čokolade koju si zaista osetila i doživela. Ona koja ti se lagano topi na jeziku i preplavljuje ti čulo ukusa izazivajući u tebi intenzivne talase zadovoljstva. Baš ona zbog koje te grize savest što je pritiskaš o nepce i pijučeš je, sve u nameri da što brže dođeš u ono stanje blaženstva kada su makar na sekund sve tvoje potrebe ispunjene.“

            „I, gde je problem?“

            „Problem je kada shvatiš da više nema čokolade u tvojim ustima, ti uzmeš sledeću kockicu. Ako to uradiš prebrzo, nećeš osetiti ukus te druge kockice. Usta i čitav nervni sistem su ti još uvek preplavljeni ostacima prve. Ako čekaš previše, onda imaš problem sa sećanjima na prvu. Da, dobra je ta druga kockica, ali ima nešto u onoj prethodnoj, nešto neuhvatljivo, nedefinisano, nešto... nešto zbog čega ne možeš da uživaš kao pre. Jednostavno, nije to to. Sa druge strane, znamo u šta se pretvara hrana kada se prevari.“

            „Odvratan si!“, bocnula ga je prstom u rame.

„Zbog toga se nadam da nisam tvoja prva kockica čokolade.“ Glas mu je utihnuo do donje granice čujnosti: „Ono što pozdano znam jeste da si ti moja prva kockica.“

Gledala je u njegove oči nekoliko trenutaka. Osetila je da joj se grlo steže, pa je odlučila da progovori dok još može: „Ha! Ne možeš to pouzdano znati sada. Pouzdano ćeš znati u nekoj dalekoj budućnosti. Uostalom, ima još slatkiša osim čokolade.“ Pokušala je da se osmehne. Nije ispalo kako je očekivala. „A ako ti je baš mnogo stalo do čokolade, možeš da odeš u fabriku čokolade i da kažeš da ti naprave toliku kockicu koju nikada nećeš moći da pojedeš. Vidiš“, osmehnula se ovaj put uspešnije, „za sve postoji rešenje. Mnogo sam, bre, pametna.“

Zasmejala se i zarazila i njega. Kada su se smirili, poljubila ga je za laku noć, prebacila njegovu ruku oko sebe, i utonuli su u san.

Svetlost u sobi polako je razbijala crnilo ispred njenih očiju. Ustala je i obukla se. Uredno je spakovala posteljinu, uzela jastuk sa poda i odnela sve u kontejner. Potom se vratila po dušek kreveta. Sa njim se malo namučila. Dok ga je iznosila oborila je činiju za ključeve i razbila je. Nije je to uznemirilo. Zapravo, uopšte nije bila uznemirena. Na kraju, vratila se po flašu votke i šibice.

Prosula je votku po dušeku i posteljini. Ostavila je nekoliko gutljaja u flaši, za sebe. Zapalila je šibicu i ubacila je u kontejner. Iz šestog pokušaja uspela je da zapali stvari. Popila je ono malo votke iz flaše.

Kada je došla u stan, pozvala je vatrogasce. To je to. Sada može da se spava. Zdravo neudobni kauče! Legla je u nadi da će je umor uskoro savladati. Pogledala je na časovnik i videla je da je 02:27. Zažmurila je i pokušala da utone u san. Sekundara sata grebala joj je mozak. Nije bilo bitno to što je časovnik digitalni.

Prolećno jutro

            Bila je budna od trenutka kada je on „pažljivo“ ustao iz kreveta, ali se pretvarala da spava. Ležala je i puštala da je meka svetlost miluje po licu. Lepo je spavala. Odmorila se. Jednostavno, probudila se lepo raspoložena i znala je da će joj dan biti divan.

Čula je dok se tuširao, i kako šljapka bosim stopalima prvo po kupatilskim, a zatim i kuhinjskim pločicama. Rekla mu je nebrojeno puta da koristi papuče. Čak mu je i poklonila jedan par, ispostavilo se uzalud. Služile su kao terarijum za pauke.

U kuhinji, posuđe je zveckalo. O, izgleda da ću dobiti kaficu u krevet, a nadam se i doručak. Baš sam gladna. Mada, morala bih da povedem računa o liniji. Ma, neću ni doručkovati. Ili ću uzeti samo malo, ali onda danas neću jesti ništa slatko. Eventualno, jednu krofnu sa filom od višanja. Ne! Neću biti proždrljivica. Pola krofne za ručak, a pola za večeru.

Ušao je u sobu. Osetila je da je spustio poslužavnik pored kreveta. Uuuuu, njamnjam. Nešto lepo miriše, nešto lepo miriše. Ali! Ješću samo malo. Nageo se nad nju i nežno je poljubio u vrh nosa.

„Hajde mišice, vreme je za buđenje.“ Osmehnula se, podvukla ruke pod jastuk i protegla se poput mačke, još uvek žmureći. Potom je spustila ruke oko njegovog vrata. Otvorila je oči i zagledala se u njegove. Videla je svoj odraz. Kako sam raščupana. Krajnje je vreme da odem do frizerke. Potom je zevnula njemu u lice, šireći usta kao da će ga pojesti. On se nasmejao na to, a ona se zakikotala. „Prelepa si, znaš?“, prošaputao je.

„Znam. A sada će da padne jedno prašenje nečijeg dupenceta!“ Iznenađujuće snažno, povukla ga je ka sebi. Pao je na nju, a ona se brzo iskobeljala, i počela da ga umotava u jorgan i posteljinu. Sela mu je na grudi i pobedonosno objavila: „Neko će biti golican dok se ne upiškiiiiiiii!“

„Ti... Mala, podla...“

„Pazi šta ćeš reći.“, upozorila ga je šaljivo pretećim glasom, a onda mu se isplazila.

„Vidi“, pokazao je glavom u pravcu komode pored kreveta, „napravio sam ti omiljeni doručak, a ti me mi ovako uzvraćaš.“

Okrenula se da pogleda, a on je iskoristo trenutak kada je promenila centar ravnoteže i zbacio je sa sebe. Hitro se osovio na noge i bacio posteljinu na pod.

„E, sada da vidimo...“, pogledao je u nju kako leži sklupčana na krevetu, i pomislio da ju je udario u procesu oslobađanja. Spustio se do nje da vidi kako je, a ona ga je zaskočila po drugi put tog jutra. Nežno je obavila ruke oko njegovog vrata i rekla: „Mnogo si ti naivan.“ Privukla ga je sebi i počeli su da se ljube.

Nežno, tanano. Potom ga je ugrizla za usnu i promenila tempo. Vazduh je postajao gušći, teže se udisao. Vrtelo joj se u glavi. Osetila je kako zavlači ruku pod njenu majicu. Nije bila raspoložena za tako nešto. Odgurnula ga je od sebe. „Hajde, ti na razgibavanje, a ja ću da klopam. Ohladiće se doručak koji si tako ’nečujno’ spremao.“

„Tiiii... mala, podla... Mrzim te, znaš?!“

Samo mu se isplazila.

Prstićem je kupila zadnje mrvice hrane. „Mogli smo večeras ponovo u onaj klub od sinoć?“, mazno upita.

Možda će on ponovo biti tamo. Možda će me opet gledati onako. Šta mi je, zašto razmišljam o čoveku koji me je gledao ne duže od dve sekunde? Koji pri tome i nije nešto lep. Ali kako me je gledao... naježile su mi se dlake na vratu. A naježile bi mi se i neke druge, samo da ih ne depiliram. Ahahahahha.... baš sam prosta. Ufff..., evo ga opet onaj osećaj od sinoć.

„Bilo mi je baš lepo sa tvojim prijateljima.“, nastavila je. A-ha... Baš jeste. Smarači jedni. Ali, bilo mi je lepo dok me je ON gledao. Baš me zanima kako se ljubi. Ili, kako bi bilo da prođe rukom kroz moju kosu (definitivno moram otići kod frizera danas) i da je niz nju spusti na leđa, pa niže... Da me stegne u zagrljaj...

Protrljala je nogu o nogu. Osetila je da je porumenela. „Jesi li završio sa vežbanjem?“, upitala je i pogledala ga OnAkO. „Sada jesam.“, osmeh mu je ozario lice.

Željno se bacio na nju.

Kasnije, dok se ona tušrala, on je uzeo svoj mobilni. Ukucao je šifru za otključavanje telefona, a potom počeo da piše novu poruku. Pisalo je samo: Večeras se nećemo videti. Uneo je broj devojke, koji nije bio u imeniku. Sačekao je da poruka bude isporučena, a potom je obrisao sent items i delivery reports.