In memoriam

            Sedeo je udobno zavaljen u stolici kafea u centru grada. Prekraćivao je dosadu gledajući prisutne ljude.

Da vidimo... Sto broj jedan – pozeraši. Da momci, sve devojke u radijusu od devet kilometara lože se na vas četvoricu. Naročito na tebe glavonja, koji si pre deset minuta izašao iz solarijuma. Sto broj dva – ćurke, komada tri. Očigledno ćurka broj jedan priča sočan trač, jer su preostale dve toliko razjapile usta, da ta razjapljenost preti da formira jednu veliku crnu rupu. Sto broj tri – OPA! Štikle, minić, noge do brade, rekao bih da ne nosi čarape i da su  grudi prirodne, usne – silikon u gornjoj, malo previše šminke... Draga moja, ili čekaš ili pecaš. Obzirom na doba dana, rekao bih da čekaš. Sto broj četiri – eeeeee... Ovo je lepo videti. Muvanje u toku. Ne dečko, tvoje  šale zapravo nisu toliko smešne. Kako znam? Smeje se malo prenaglašeno. To bi i ti video da nisi toliko zanesen svojim iznenadnim uspehom na polju humora, a onda bi i video da joj se sviđaš.

Nije stigao da proceni situaciju za sledećim stolom, jer mu je prišla devojka koju je čekao i ovlaš mu poljubila usne, a zatim se smestila na stolicu preko puta njega.

Što se njega ticalo, ona je najlepša devojka na svetu. Pod tim nije mislio samo na vizuelni doživljaj nje. Bio je zabrinut što je delovala kao da je najsrećnija devojka na svetu. Naročito, brinulo ga je to što je bila zaljubljena u njega, i što joj to nimalo nije smetalo.

„Uh, šta je to tako hitno?“, reče i zavali se u stolicu. „Došla sam što sam brže mogla, a baš sam se spremala da operem kosu. Pogledaj“, reče i uze u šaku pramen svoje žute kose, „sa kakvom kosom sam izašla napolje.“, pogledala ga je značajno.

„Želim da raskinem sa tobom.“, odgovori joj mirnim tonom glasa.

Osmeh sa njenog lica nestade brzinom svetlosti. Podzorivo ga pogleda, a potom prasnu u smeh. „Dobar si. Za trenutak sam pomislila da si ozbiljan. Stvarno, šta se dešava?“

„Želim da raskinem sa tobom.“, ponovi joj.

„Ej! Više nije smešno!“

„Ne znam kakvo je, ali tako je.“

„Slušaj“, glas joj je zadrhtao, „ako je ovo nekakva bolesna praktična šala, prekini odmah. Nimalo mi se ne sviđa!“

„Nije šala.“

„Šta je onda? Ne razumem?“ Prošla je prstima kroz kosu. „Ozbiljan si? Zašto? Imaš drugu? Nije mi jasno...“

„Moj odgovor ti neće preterano pomoći.“

Stegla je malenu šaku u pesnicu i udarila njom o sto kao čekićem. Njegova čaša sa pićem je poskočila. Konobar je naglo promenio smer kretanja i odlučio da dođe po porudžbinu kasnije. „Reci mi!“, prosiktala je.

„Žurka se napušta kada je najzanimljivije.“

„ŠTA!“, kriknula je i skrenula pažnju na sebe. Zacrvenela se, i pokušala da se obuzda. „Ljubazno te molim da budeš malo jasniji, hoćeš?“, počela je da dobuje prstima po stolu.

„Svi smo mi besmrtnici ili pokojnici. Nije bitno u koju grupu se ubrajaš. Raskidam sa tobom. To je to.“

„Bulazniš! Imaš drugu, je l’ da? To je jedino logično objašnjenje. Od kada? Da li je poznajem?“, bombardovala ga je pitanjima. „Reci, pa da idem.“, završi umorno.

„Nisam te lagao do sada, i ne vidim razlog da počinjem. Rekao sam ti razloge.“

Zaćutala je. Nagela se ka njemu. Zavalila se u stolicu. Sedela je tako neko vreme. Posmatrao ju je. Ona je izbegavala da ga pogleda u oči. Napokon, progovorila je. Govorila je tihim, odmerenim glasom, koji je u početku podrhtavao.

„Ako su ti to razlozi, onda si kreten. Džinovski, samoživi kreten. Kukavica. Zašto si mi pričao da me voliš?“

„Nikada nisam...“

„Još gore.“, prekinu ga, „Činio si da se osećam voljenom. Šta je to zapravo bilo? Sažaljenje? Šta je bilo sve ovo? Igra? Eksperiment? Video si me i pomislio kako ćeš da me zavedeš, navedeš da te zavolim i onda me odbaciš uz najumobolniji mogući izgovor, da bi postigao... šta? ŠTA?!“

Napravila je malu pauzu. Iscrpljeno je protrljala čelo. Uzela je torbu, iz nje izvadila gumicu i vezala kosu u rep. „Ti jadna, sitna dušo.“, nastavila je. „Ne mogu da verujem šta si mi uradio. Ne mogu da verujem šta sam dozvolila sebi da mi uradiš. Crkni. Zapravo, živi večno u tom svom jadu. Žalim te.“

Ustala je i uzela svoje stvari. Prišla mu je i pogledala ga sa mešavinom tuge i gađenja. Pljunula ga je u lice i otišla.

 Više si pljunula oko mene, ali pretpostavljam da je ovde bitan gest, a ne tehnika., razmišljao je dok je maramicom brisao lice. Primetio je užurbani žamor koji se proneo prostorijom, uzdahe zapanjenosti i zgražavanja, i nimalo suptilne poglede upućene ka njemu.

Da vidimo... Sto broj pet – prazan. Sto broj šest...