Čokolada

            Ležala je na krevetu. Bila je udobno ušuškan i u idealanom položaju. Samo treba da zaspim. Zatvorila je oči i razmislila o svemu što je uradila u toku dana. Zašto ne mogu da zaspim? Svetlo je upaljeno, zaključala sam sve brave, sve je u savršenom redu...

            Osetila je slabo peckanje, malo ispod desne plećke. Znala je da će je to mesto uskoro zasvrbeti. Dođavola! Moraću da se pomerim, a baš sam se lepo namestila. Više nije mogla da izdrži. Uspravila se u sedeći položaj, i počešala se. Ponovo je legla, pokušavajući da se vrati u identičan položaj. Uzalud. Uznemirenost, koju je do tada osećla, postajala je nervoza. Ok, iskuliraj se. Ako se iznerviraš, razbudićeš se. Zgrabila je jastuk, i bacila ga na pod. Legla je na leđa i pesnicama pritisla oči. Žuti, ljubičasti, plavi i zeleni krugovi igrali su joj pred očima. Popuštala je pritisak dok nije ostalo čisto crnilo. Potom se obrela u nekom drugom vremenu.

            Ležala je na krevetu, u mraku sobe. Leđima je upijala toplotu njegovog tela.

            „Spavaš?“, prošaputala je.

            „Ne.“, odgovorio je šapatom.

            „Šta radiš?“

            „Postojim. Ne razmišljam. Uživam. Ti?“

            Zakikotala se. „Pitam se zašto šapućemo.“

            „Zato što je tako nestvarnije. Lepše.“

            „Pričaj mi.“

            „Šta? Uostalom, zaspaćeš posle dve moje rečenice, kao i uvek.“

            „Nema veze. Slušam te i kada spavam.“

            Zaćutali su. Osluškivao je njeno disanje i mazio je po kosi.

            „Mogla bih da počnem da predem.“

            „Ne moraš, ali bi mogla da naučiš da štrikaš. Približava se zima, a nikada dosta vunenih čarapa.“

            „Ha ha. Urnebesno smešno.“

            „Ti si to ironična?“

            Okrenula se licem ka njemu. „Ti si to genije?“. Poljubila ga je i omehnula mu se.

            „Nažalost jesam.“

            „Zaš...“

            Prekinuo ju je. „Zato što genijalci ne završe sa dobrim cicama kao što si ti. Moram biti loš momak, inače sam izvisio.“

            „Ha ha. Jedino se slažemo oko toga da sam dobra cica.“. Ponovo ga je poljubila. „Šta misliš, dokle ćemo trajati? Odnosno ovo što imamo?“

            „Kakav odgovor hoćeš da čuješ?“

            „Slaži me.“

            „Trajaćemo zauvek. Živećemo srećno do kraja života. I taj život će nam biti prelep, i ispunjen. I imaćemo čopor dece, i dva čopora unučića, i ko zna koliko praunučića. I umrećemo u istom trenutku, tako da nećemo patiti jedno za drugim.“

            „Kliše, ali ne mogu reći da nisam razmišljala o njemu. Slaži me lepše.“

            „Trajaćemo dok trajemo. Lepši i lažljivi deo jeste da ćeš sve ovo zaboraviti i da se nikada nećeš setiti ni jednog našeg zajedničkog trenutka.“

            Udarila mu je blagu čvrgu. „Ne sviđa mi se to. Kako izgleda istina?“

            „Sećaš li se kada si prvi put probala čokoladu?“

            Razmišljala je nekoliko sekundi. „Ne.“

            „Nema veze. Ni ja se ne sećam. Sećaš li se kada si prvi put postala svesna ukusa čokolade?“

            Ovaj put razmišljala je malo duže. „Ne.“, rekla je pokunjeno.

            „Sumnjam da iko može da kaže ’Tada i tada sam prvi put istinski osetio ukus čokolade i počeo da uživam u njemu’.“

            „Genije, ima li ovo neku poentu?“

            „Ono čemu se nadam jeste da sam ja tvoja prva kockica čokolade koju si zaista osetila i doživela. Ona koja ti se lagano topi na jeziku i preplavljuje ti čulo ukusa izazivajući u tebi intenzivne talase zadovoljstva. Baš ona zbog koje te grize savest što je pritiskaš o nepce i pijučeš je, sve u nameri da što brže dođeš u ono stanje blaženstva kada su makar na sekund sve tvoje potrebe ispunjene.“

            „I, gde je problem?“

            „Problem je kada shvatiš da više nema čokolade u tvojim ustima, ti uzmeš sledeću kockicu. Ako to uradiš prebrzo, nećeš osetiti ukus te druge kockice. Usta i čitav nervni sistem su ti još uvek preplavljeni ostacima prve. Ako čekaš previše, onda imaš problem sa sećanjima na prvu. Da, dobra je ta druga kockica, ali ima nešto u onoj prethodnoj, nešto neuhvatljivo, nedefinisano, nešto... nešto zbog čega ne možeš da uživaš kao pre. Jednostavno, nije to to. Sa druge strane, znamo u šta se pretvara hrana kada se prevari.“

            „Odvratan si!“, bocnula ga je prstom u rame.

„Zbog toga se nadam da nisam tvoja prva kockica čokolade.“ Glas mu je utihnuo do donje granice čujnosti: „Ono što pozdano znam jeste da si ti moja prva kockica.“

Gledala je u njegove oči nekoliko trenutaka. Osetila je da joj se grlo steže, pa je odlučila da progovori dok još može: „Ha! Ne možeš to pouzdano znati sada. Pouzdano ćeš znati u nekoj dalekoj budućnosti. Uostalom, ima još slatkiša osim čokolade.“ Pokušala je da se osmehne. Nije ispalo kako je očekivala. „A ako ti je baš mnogo stalo do čokolade, možeš da odeš u fabriku čokolade i da kažeš da ti naprave toliku kockicu koju nikada nećeš moći da pojedeš. Vidiš“, osmehnula se ovaj put uspešnije, „za sve postoji rešenje. Mnogo sam, bre, pametna.“

Zasmejala se i zarazila i njega. Kada su se smirili, poljubila ga je za laku noć, prebacila njegovu ruku oko sebe, i utonuli su u san.

Svetlost u sobi polako je razbijala crnilo ispred njenih očiju. Ustala je i obukla se. Uredno je spakovala posteljinu, uzela jastuk sa poda i odnela sve u kontejner. Potom se vratila po dušek kreveta. Sa njim se malo namučila. Dok ga je iznosila oborila je činiju za ključeve i razbila je. Nije je to uznemirilo. Zapravo, uopšte nije bila uznemirena. Na kraju, vratila se po flašu votke i šibice.

Prosula je votku po dušeku i posteljini. Ostavila je nekoliko gutljaja u flaši, za sebe. Zapalila je šibicu i ubacila je u kontejner. Iz šestog pokušaja uspela je da zapali stvari. Popila je ono malo votke iz flaše.

Kada je došla u stan, pozvala je vatrogasce. To je to. Sada može da se spava. Zdravo neudobni kauče! Legla je u nadi da će je umor uskoro savladati. Pogledala je na časovnik i videla je da je 02:27. Zažmurila je i pokušala da utone u san. Sekundara sata grebala joj je mozak. Nije bilo bitno to što je časovnik digitalni.