Idila

Sedeo je preko puta nje, za ovalnim stolom. Tupo je gledao u crtu na papiru, na koju je trebalo da se potpiše. Još jednom, iako je znao da tamo neće videti ništa, pogledao je u njene oči. Prisetio se kako je došlo do ove tačke.

Oboje su bili, i jesu, uspešni mladi poslovni ljudi. Jedina razlika je što su njene oči nekada bile zelene, a sada su mrtvoplave. Njegove su ostale iste.
            Upoznali su se na zabavi koju su organizovale kompanije u kojima su radili. Ona je to veče popila koju čašicu više. Bila je neverovatno simpatična dok je jezikom zadebljalim od alkohola pokušavala da nametne svoje mišljenje.
            Sutradan ga je pozvala na kafu, i veći deo vremena potrošila na izvinjavanje i objašnjavanje da ona zapravo i ne pije. Da juče nije stigla da jede i da je mnogo zanimljivija kada se napije, ali ona retko pije, što ne znači da je ona dosadna, nego samo....
            On se, ko zna od kada, iskreno smejao, a ona je crvenela – pa mu se pridružila. Tog trenutka je pomislio da ona ima osmeh koji bi od Škotlanđanina napravio rasipnika. Inače, tog dana su otkrili da dele istu strast prema nenormalno jakoj i slatkoj kafi. A zatim su sa velikim uživanjem ogovarali ljude koji piju gorku kafu. Pričali su koje sve probleme imaju dok piju kafu sa njima. Vreme je teklo svojim tokom, za njih suviše brzo, i morali su da se vrate na radna mesta.
            Stajali su ispred kafea i pozdravljali se. Hteo je da kaže nešto, da dogovori neki sledeći susret, da joj rečima pokaže koliko je uživao u njenom društvu, ali nije. Reči su ostale zamrznute u grlu, dok je mozak urlao naređenja da budu izgovorene.
            Ona se propela na prstiće, ovlaš ga poljubila u obraz i otišla. Stajao je i gledao za njom sve dok mu neki klinac nije zakucao skejt u cevanicu, a glavu na kojoj je bila kaciga u donji stomak. Besan na sebe i činjenicu da ne može da izudara klinca, otćopao je do kancelarije.

Sutradan je osetio neodoljiv poriv, i obavezu da se konsultuje baš sa njom na temu onoga vezanog za ono što je opet povezano sa onim tamo. Može li ona da veruje da u  kompaniji u kojoj radi nema niko dovoljno stručan da mu pomogne. Predložio je da odu na kafu na isto mesto gde su bili i juče. Lakše se razmišlja u opuštenoj atmosferi.

Sa njene strane iznenadna pauza. Trenutak – dva osluškivao je i naslućivao odgovor. Osetio je masivnu navalu adrenalina. Uplašio se da od lupanja srca u ušima neće čuti njen odgovor. Da li ga je već propustio? Zgužvao je papir koji se zatekao na stolu. Zatim je usledio njen potvrdan odgovor, njegov skok i spektakularno zakucavanje papirne lopte u kantu za otpatke. Ma, nema veze što je usput ’zakucao’ koleno u ivicu stola....
            Kada se smirio, i na kolenima rovario po kanti, shvatio je da ipak treba da povede računa o sebi i izbegava sportske povrede koje bi ga mogle koštati karijere - kako sportske, tako i poslovne. Ipak, čestitao je sebi. Konstatova je da priča sam sa sobom, i da bude obazriv. Mogao bi neko da primeti, pa da pomisli da je lud. Ponovo je čestitao sebi. Ovaj put na urnebesno glupom pokušaju šale, zatim je seo i počeo da radi.

Ispostavilo se da je rad brojanje minuta do pauze i susreta sa njom. Narednih nekoliko sedmica odlazio je na posao iščekujući pauze. Zatim su se postepeno uključili odlasci u bioskop, vikend šetnje koje su se pretvarale u vikend večere, vikend večere su se pretvarale u vikend jutra, vikend jutra u zajednički doručak radnim danom....
            Venčali su se na odmoru. Na plaži malenog sunčanog ostrva. Sunce je tek izlazilo iz nepregledne vode dok ih je krmeljavi matičar, na lošem engleskom upozoravao da njihov ’brak’ ne važi pred zakonom. Zapravo, pravo venčanje bilo je u maloj crkvi pred nekolicinom prijatelja, nekoliko dana ranije. Nakon toga sledilo je venčanje u opštini. Srećni, odjurili su do hotela na još jedno bračno jutro.

Nakon sedam dana neverovatno dobrog provoda na ostrvu, došao je trenutak za nešto još bolje. Otputovali su na ’ Gathering Night’. To je bila višnja na šlagu torte medenog meseca. Očekivalo ih je četrnaest sati odlične trens muzike i pozitivnih vibracija. Uspeli su da izdrže nešto preko devet sati neprestane igre. Malo pripiti i razdragani isteturali su se iz dvorane i ušli u prvi slobodan taksi. Nakon toga, pada  neprovidna zavesa na njihovo sećanje.

Osvestio se pre nje. Nesigurno se uspravio na noge. Nalazio se u neonkama osevtljenoj prostranoj, pravougaonoj sobi.  Prvo je primetio mermernu konzolu u gornjem levom uglu. Zatim je video i najuočljiviju stvar: čitav, duži, zid desno od njega bio je od stakla. Zid ispred njega bio je od betona. Zid levo od njega bio je od betona. Zid iza njega, na koji se upravo leđima naslonio, bio je od betona. Pod i plafon bili su od betona. Primetio je da stoji na sterilno belom dušeku. Ona je ležala na sličnom.
            Bio je potpuno sluđen. Prišao je staklenom zidu. Ono što je video, uzrokovalo je bolan grč negde u njemu.
            Video je stolicu. Metalnu stolicu. Masivnu stolicu. Koja je bez obzira na to bila ušrafljena u pod. U stolici je je sedela,više nego očigledno, mentalno zaostala osoba. Čvrsto vezana.Teško je bilo odrediti pol i godine. Izmučen izgled lica bio je u suprotnosti sa njegovim (odlučio je da mu je lakše da misli da je muškarac u stolici) očima odojčeta. Debeli kablovi koji su povezani sa stolicom i koji su nestajali u betonu tik ispred staklenog zida, nedvosmisleno su ukazivali na svrhu stolice i konzole.

Čuo je kako ga tihim, promuklim glasom doziva. Okrenuo se i video njeno bledo lice na kome je bila mešavina straha, gadjenja, nemoći, besa i apatije. Prišao je da je zagrli i skrene joj pogled od stvari iza zida.
            Grlio ju je nekoliko minuta, ubeđujući je kako će sve biti u redu, kako je sve neka greška, i da će brzo zaboraviti na sve ovo.
            Predložio je da zajedno pretraže prostoriju. Znao je da sve uzalud, ali želeo je da joj zaokupi pažnju. Izbegavali su da gledaju kroz stakleni zid. Njeno uzbuđeno mahanje rukama nateralo ga je da hitro dođe do nje. Pokazivala mu je prstom u jednu tačku na betonskom zidu, do kog su bili dušeci. Zatim je počela histerično da se smeje. Primetio je nečiju okrutnu šalu. Iz betona, gledala ga je ključaonica. Samo što nigde nije bilo brave niti bilo kakve druge naznake da na tom zidu postoje vrata. Ni najmanja pukotina nije ukazivala na takvu mogućnost.

Uhvatio ju je za ruku, i kao malo dete odveo do konzole. Konzola je bila crni mermerni stub, na čijoj ploči na vrhu su bile dve bravice. Sudeći po natpisu na ploči, ključevi koji su u njima, bili su u položaju ’OFF’. Prodrmao je konzolu. Nije se pomerila ni milimetar. Na njen jedva čujni predlog da razbiju staklo, što smirenije je pokušao da joj objasni da bi ono debelo staklo oštetio samo raketni bacač ili nešto ozbiljnije. U razmišljnju šta da odgovori na njeno „ A možda kada...“ prekinuo ih je smiren, bezbojan glas koji je pričao na tečnom enleskom.

- Ako pogledate kroz staklo, primetićete da smo pokrenuli digitalni časovnik. Kada završim izlaganje, imate jedan minut i osamnaest sekundi da odlučite. Posle toga biće vam svejedno. Mislim da je više nego očigledno šta ti ključevi rade. Njihovom upotrebom kupujete vaše živote i pravo da napustite ovaj objekat nepovređeni. Ako odlučite da ih upotrebite, morate to uraditi zajedno. Stičete sliku šta će se desiti ako ih ne upotrebite, da?
            Glas je utihnuo, a sat je počeo da otkucava. Gledala je u njega i odmahivala glavom, pokušavajuči tako da se odbrani od svega. Zgrabio ju je za ramena i protresao. „Ili on ili mi! Pogledaj me! POGLEDAJ ME!“ Uzeo je njenu šaku i položio je na ključ. Izgledala je kao da je upravo umrla. Staklaste oči nisu pokazivale ni gram razumevanja situacije u kojoj se našla.

„Gledaj u mene. Kada izbrojim do tri, okreni ključ. Gledaj me. Jesi li razumela?“ Staklast pogled i nije bio odgovor koji je očekivao. „IDEMO 1,2,3!“
            Ključevi su okrenuti i lajt šou je počeo. Grčenje prstiju. Iskolačene oči. Pljuvačka koja leti na sve strane, dok potiljak lupa o stolicu. Nakazno lice. Urlici. Plihovi po koži. Ugljenisanje kože. Miris spaljenog mesa koji se nekako uvukao u sobu u kojoj su.

I dalje držeći ključ, počela je da se klati napred nazad, a onda je povratila. Prišao je da je pridrži. Odgurnula ga je. Dok je pljuvala ostatke želudačne kiseline iz usta, manji zid pored njih jednostavno je kliznuo u stranu, kao da je od kartona. U sobu su ušla trojica muškaraca sa fantomkama na licu. Dvojica su držala neko automatsko oružje.

Udahnuo je da progovori, kada mu je odsečnim pokretom ruke dato do znanja da ćuti. Nenaoružani muškarac prišao je konzoli i izvadio ključeve. Prislonio ih je jedan uz drugi, pokazujući im da su identični. Zakoračio je ka dušecima. Naoružani čuvari su im pokazali da ga slede.

Došao je do brave, i stavio oba ključa u nju. Okrenuo ih je i zid je kliznuo u stranu. Pokazao je rukom na vrata na kraju hodnika iznad kojih je pisalo EXIT. Trebalo mu je nekoliko trenutaka da shvati. Zgrabio ju je za ruku i izvukao napolje. Kada je otvorio vrata na kraju hodnika, zagrlilo ih je sunce. Ljudi koji su šetali ulicom uopšte nisu obratili pažnju na njih.

Gledao je u crtu na papiru. Gledao je u njene mrtvoplave oči. Tamo je samo video odraz svojih.

Tišinu u prostoriji narušila je škripa naliv pera dok se kretalo po papiru.

Navika

                Tišinu jutra razbio je alaram. Sačekao je da alarm probudi njegovu suprugu, pa ga je isključio. Po navici, pogledao je na displej, iako je znao šta tamo piše. Fluorescentozeleni brojevi pokazivali su da je tačno pet i trideset.

                On je bio budan već neko vreme. Zadnje dve godine spavao je samo po četiri sata, i to ako je bio umoran. Svako jutro osim nedeljnog bilo je isto. Uvek je bio budan pre nego što se časovnik oglasi. Zatim bi sačekao da se ona probudi, počne da gunđa i onda bi ga isključio.

                Vodio je psihološki rat sa njom. Nije bio siguran zašto – zapravo jeste. Bilo je to zbog toga u šta se pretvorila.

                Visoka stošezdesetjedan centimetar, sa svojim nimalo ženstvenim brčićima, devedeset i nešto kilograma loše raspoređenog sala, bila je prava žena zmaj.

                Mrzeo ju je zbog njene jezičine. Zbog njenog stava. Zbog toga što nije imao hrabrosti da ode od nje. Mrzeo ju je zbog toga što je u njoj još uvek voleo osobu kakva je nekada bila.

                Od prvog dana braka pokušavali su da dobiju bebu. Nije im uspevalo. Dugo su razgovarali i odlučili su da istovremeno testiraju plodnost svojih ćelija. Rezultati su bili krajnje zanimljivi, odnosno poražavajući. Ona skoro da nije imala šanse da zatrudni, a njegovi spermatozoidi bili su lenji – odnosno potpuno nezainteresovani da oplode bilo koju jajnu ćeliju u čijoj bi se blizini našli.

                Predložio joj je da usvoje dete. Njen komentar na to bio je: „Ne pada mi na pamet da odgajam tuđe kopile“. Pripisao je tu izjavi trenutnoj razdražljivosti i odlučio da pokuša kasnije da je ubedi.

                Međutim, pametnica kakva je oduvek bila, počela je sama sebi da daje injekcije za plodnost. Došlo je do potpunog disbalansa hormona u njenom organizmu i sve se završilo na tome da samo izgleda i ponaša se kao trudnica.

                Uzdahnuo je i ustao. Otišao je u kupatilo i počeo da se sprema za posao. Prokomentarisala je nešto na temu buke koju je pravio, ali ju je ignorisao.

                Razmišljao je o svom poslu, dok se vozio ka zgradi u kojoj radi. Obožavao ga je. Zapravo, da nije bilo posla odavno bi poludeo sa onom kučkom. Ponovo je počeo da nabraja sve razloge zbog kojih je mrzi, i po ko zna koji put se zapitao zašto je i dalje sa njom.

                Udario se šakom u glavu da bi tok misli vratio u pravi rukavac. Prisećao se izgleda lica ljudi kada bi im rekao čime se bavi, i široko se osmehnuo. Svi bi mu prvo rekli da je lud. Zatim ga pitali da li je adrenalinski zavisnik. Niko nije shvatao da prava navala adrenalina dolazi tek kasnije, po dobro obavljenom poslu. Na kraju bi se složili da i to neko mora da radi i bili bi srećni što to nisu oni.

                Parkirao je auto ispred zgrade u kojoj radi. Ušao je u zgradu i popeo se do svoje kancelarije. Usput je pokupio kafu i dnevne novine. Udobno se zavalio u kožnu fotelju. Uzeo je hemijsku olovku u ruke i počeo da lista novine u potrazi za stranicom na kojoj je sudoku. Naslov „Zaplenjeno 200kg trave“ podsetio ga je da je trebao da sredi svoj travnjak još pre osam dana. Danas će ga i ona, po deveti put, podsetiti da to treba da se završi. Zamislio je njeno lice dok izgovara čuvenu rečenicu: „A kako komšija, na svakih sedam dana kosi travnjak i još je pored prilaznog puta zasadio ruže?“.

                Znao je da ga je i zamišljena prepirka sa njom unervozila, jer je škljocao hemijskom. Te navike rešio se još na prvoj godini faksa. Bar je tako mislio. Sada mu se vraćala, uvek kada je razmišljao o svojoj supruzi.

                Skoro da se iznenadio kada je zazvonio crveni telefon. Ova sedmica je bila prilično mirna. Pažljivo je saslušao sagovornika i postavio nekoliko pitanja. Izašao je iz kancelarije i rekao: „ U redu momci, idemo da zaradimo platu. Banka na uglu ulica Juga i Gorčine i jedna prsluk bomba sa protivsnajperskim okidačem.“

                Dok su se kretali ka banci, znao je da mu je zbog nečega poznata. Kada je, noseći potrebnu opremu, ušao u istu shvatio je i zašto.

                Na sredini prostorije, na stolici, sedela je njegova supruga sa prsluk bombom na sebi. Bila je šef ekspoziture. Zbog fraza koje su mu padale na pamet počeo je da se kida od smeha, naravno u sebi. „Baš je prava bomba. Ovako namrštena deluje kao eksplozivna osoba. Toliko je debela da postoji opasnost da prsluk pukne po šavovima.“ Završio je svoju 'stand up' tačku i uozbiljio se. Mada, nije mogao da se ne zapita ko je imao hrabrosti da joj priđe i namesti bombu na nju.

                Prišao je ljudima koji su sedeli poređani u krug oko nje i pregledao lisice kojima su bili vezani za stolicu. Rekao im je da se polako udalje kada ih oslobodi.

                Na kraju ostali su samo on i ona. Panoi za ograničavanje štete koja bi nastala eventualnom eksplozijom postavljeni su oko njih. Još uvek nisu progovorili ni reč, a video je da ona ima štošta da kaže.

                Uputio ju je u proceduru, i rekao da bi najbolje bilo da se „isključi“ i razmišlja o nečemu drugom. To mu je bila fatalna greška. Počela je da razmišlja naglas.

                Pitala ga je da li je uvek ovako nesposoban i spor. Čudila se kako je uopšte postao šef jedinice. Ponovo je naglasila da je nesposoban. I strašno spor. Ona bi ga odavno otpustila. Ako nešto ne može da toleriše, to je nesposobnost. Učinilo joj se da mu ruke drhte dok je sekao materijal prsluka da bi ga lakše skinuo, i pitala ga da li on to želi da je ubije.

                On je sve vreme ćutao, i ne da nije imao nameru da joj odgovori, nego uopšte nije čuo šta to ona priča. Smireno je skinuo prsluk sa nje i rekao joj da će polako preuzeti okidač iz njene ruke. Posle toga treba lagano da se udalji.

                Spustio se na kolena pored nje, i pažljivo prihvatio prekidač iz njene šake. Zatim joj je rekao da izađe. Ustala je, poravnala nabore na suknji,  i popravila frizuru. Onako s' visine, gledajući ga direktno u oči, rekla mu je: „Nadam se da ćeš danas srediti travnjak.“

                Ta rečenica probila je oklop njegove smirenosti, i otvorila prolaz staroj, iritantnoj navici škljocanja hemijskom olovkom.

                U trenutku kada je shvatio šta je učinio, grleno se nasmejao. Eksplozija je, ipak, bila glasnija.

Mora

Zadnje čega se sećao, pre no što je zaspao, jeste da je gledao neki glupi film.

Nije znao koliko je spavao. Znao je da ništa nije sanjao. Bio je to onaj zdravi san bez snova. Odjednom, imao je osećaj kao da se neko nadvio nad njega i šapnuo mu u uho „Vreme je!“.

Istog trenutka se uspravio i seo. Koža na vratu mu se naježila. Srce mu je ubrzano kucalo. Pokušao je da shvati šta se to desilo. Da li je bio san ili ne?

Shvatio je nešto drugo. Ovo nije njegova soba. Odnosno jeste, samo u mnogo gorem stanju nego što je uobičajeno. Izgledalo je kao da je ostarila nekoliko decenija.

Ekran televizora osvetljavao je sobu. Nije bilo programa, samo crne i bele tačkice. Krevet i poluraspadnuto ćebe, kojim je bio pokriven, mirisali su na buđ. Vazduh je bio težak i zagušljiv. Rasklimana vrata ormara delovala su kao usnuli stražari. Umorni, naslonjeni jedan na drugog. Nemoćni da zadrže ono što je iza njih.

Ustao je i krenuo ka prekidaču. Pritisnuo ga je i upalio svetlo. Sve je bilo normalno. Čak je i na televizoru još uvek trajao onaj film. Znači da nije dugo spavao.

Ugasio je svetlo. Opet ona ostarela soba. Ponovo je pritisnuo prekidač. Ništa se nije desilo. Ostao je u polumraku sobe.

Krenuo je ka ostalim prekidačima. Međutim, pod je odlučio da bude na nekom drugom mestu. Propao je.

Pad nije dugo trajao, a i susret sa površinom vode bio je kratak. To ga nije sprečilo da bude i bolan.

Jedan deo njegovog mozga, onaj zadužen za logičko razmišljanje, pokušavao je da nađe objašnjenje i pritom je primetio da ne zna da pliva.

Drugi deo, instiktivni, trpeo je sve posledice pada. Od trenutka kada mu je voda prešla preko ušiju, stvarajući klokotavi zvuk kog se užasava, trudio se da ignoriše bol, kontroliše narastajuću paniku i usmeri telo ka površini. Ništa od navedenog mu nije uspevalo.

Logički deo je dobacio da uskoro mora udahnuti vazduh.

Instiktivni deo je doživljavao slom. Nije mogao zaustaviti refleks i udahnuo je. Hladna voda cepala mu je sinuse i pluća. Iskašljavao je vodu i istovremeno je udisao. Nije imao flešbekove o životu. Telo ga je izdavalo. Prepustio se.

Logički deo došapnuo mu je da je sve san.

Naglo je otvorio oči i udahnuo vazduh punim plućima. Pokušao je da se uspravi. Snažno je udario čelom o prepreku. Prineo je prste povređenom mestu. Dok je to radio, udario je laktom u... šta? Šta se ovo dešava? Trepnuo je nekoliko puta. Ležao je u potpunom mraku. Mozak je radio punim kapacitetom. Vazduh je mirisao na vlažnu zemlju. Pokreti su mu bili ograničeni. Nije mogao da savije kolena. Nije mogao da raširi ruke. Obazrivo je kucnuo nekoliko puta o ivice onoga u čemu se nalazio. Drvo. Da li je to živ sahranjen?

 Mozak je otkazao.

Navala panike i adrenalina. Počeo je da udiše vazduh kratko i ubrzano. Nije želeo da umre. Bar ne tako. Udarao je pesnicama u daske. Nije imao prostora za jak zamah. Urlao je. Plakao je. Bespomoćno je ležao i cvileo.

Mozak se uključio i počeo da priča o ekonomičnom korišćenju vazduha. Zalihe treba da traju dok ga ne pronadju.

„Ko da me pronađe?!“ ,pomislio je.

Umirio se. Prestao je da diše. Da li čuje ono što misli da čuje ili ono što želi? Smeo se zakleti da neko kopa ka njemu. Sačekao je još nekoliko trenutaka. Da, neko kopa ka njemu! Osećajući ogromno olakšanje, polako je izdahnuo vazduh. Počeo je da viče i lupa.

Nije znao koliko je trajalo dok je začuo grebanje po daskama i ljude kako nešto pričaju. „To je to! Još nekoliko trenutaka i slobodan sam!“

Sve je utihnulo, a onda je svetlost pokuljala u kovčeg. Otvorio je oči, a onda ih uz uzdah i zatvorio. Za trenutak, video je komadić neba i obrise ljudi kako se nadvijaju nad raku i posmatraju ga. Prineo je šaku očima, u pokušaju da ih zaštiti od svetlosti i začuo panične, ali odlučne glasove. Niodkuda, iznad njega našao se starac. Osmehnuo se. Starac nije, zamahnuo je. Vodjen starčevom sigurnom rukom kolac poče da mu mrvi rebra i kida meso. Nije stigao da oseti bol, samo je bio iznenađen. A zatim je sve prestalo.

Otvorio je oči.Ležao je na krevetu u ostareloj sobi. Nije stigao da razmisli o onome što ga je snašlo.

Slika na televizoru se promenila. U prvom planu bio je crni krug. U pozadini se video bunar.

„Ma daj! Neko me ozbiljno zavitlava.“ Ustao je i stao ispred televizora.“ Ako se sada pojavi devojčica duge, crne, mokre kose i ubije me, ubiću se“. Primetio je da je dijagonala ekrana 33cm. „E, vredelo bi videti kako će da se uđe“. Sa osmehom na usnama, morbidno zainteresovan, gledao je šta će se desiti.

Trepnuo je. Ispred njega stajala je osoba. Nije imala dugu kosu, i nije bio siguran kog je pola. Lice je bilo u senci. Primetio je da su iste visine i da gleda u predelu njegovih stopala.

Početni šok trajao je nekoliko stotinki. Nije znao kako je tako dobro reagovao. Već tu je trebao shvatiti da nešto nije u redu.

Zgrabio je telefon sa noćnog stočića i počeo da je udara po glavi. Posle prvog udarca pala je na pod. Nastavio je sa udarcima dok mu telefon nije iskliznuo iz ruke.

Miris mozga i krvi bio je prejak. Povratio je. Dok je udarao, nije izgovorio ni jednu reč. Nije ispustio ni jedan glas. Samo je želeo da preživi, iako u tom trenutku nije bio ugrožen. Sada je bio zgrožen onim što je učinio. Istovremeno, osećao je i ogromno olakšanje.

Skupio je preostale mrvice hrabrosti i sageo se da pogleda koga je upravo ubio. Ukočio se. Nije bilo mesta sumnji. Gledao je u sopstveno unakaženo lice.

Nije imao snage da se pokrene. Samo je tupo gledao u praznu očnu duplju. Nakon nekog vremena osetio je da mu neko stoji iza leđa.

Polako se okrenuo. Nije se previše iznenadio kada je video kostura u crnoj odori, naslonjenog na kosu. Iznenadio se što ga je kostur, ma kako to bilo neizvodljivo, posmatrao vrlo ljubopitivo.

Malo zatečen situacijom, pokušao je da smisli neko vispreno pitanje.

Zamah kose prekide mu razmišljanja.