Navika

                Tišinu jutra razbio je alaram. Sačekao je da alarm probudi njegovu suprugu, pa ga je isključio. Po navici, pogledao je na displej, iako je znao šta tamo piše. Fluorescentozeleni brojevi pokazivali su da je tačno pet i trideset.

                On je bio budan već neko vreme. Zadnje dve godine spavao je samo po četiri sata, i to ako je bio umoran. Svako jutro osim nedeljnog bilo je isto. Uvek je bio budan pre nego što se časovnik oglasi. Zatim bi sačekao da se ona probudi, počne da gunđa i onda bi ga isključio.

                Vodio je psihološki rat sa njom. Nije bio siguran zašto – zapravo jeste. Bilo je to zbog toga u šta se pretvorila.

                Visoka stošezdesetjedan centimetar, sa svojim nimalo ženstvenim brčićima, devedeset i nešto kilograma loše raspoređenog sala, bila je prava žena zmaj.

                Mrzeo ju je zbog njene jezičine. Zbog njenog stava. Zbog toga što nije imao hrabrosti da ode od nje. Mrzeo ju je zbog toga što je u njoj još uvek voleo osobu kakva je nekada bila.

                Od prvog dana braka pokušavali su da dobiju bebu. Nije im uspevalo. Dugo su razgovarali i odlučili su da istovremeno testiraju plodnost svojih ćelija. Rezultati su bili krajnje zanimljivi, odnosno poražavajući. Ona skoro da nije imala šanse da zatrudni, a njegovi spermatozoidi bili su lenji – odnosno potpuno nezainteresovani da oplode bilo koju jajnu ćeliju u čijoj bi se blizini našli.

                Predložio joj je da usvoje dete. Njen komentar na to bio je: „Ne pada mi na pamet da odgajam tuđe kopile“. Pripisao je tu izjavi trenutnoj razdražljivosti i odlučio da pokuša kasnije da je ubedi.

                Međutim, pametnica kakva je oduvek bila, počela je sama sebi da daje injekcije za plodnost. Došlo je do potpunog disbalansa hormona u njenom organizmu i sve se završilo na tome da samo izgleda i ponaša se kao trudnica.

                Uzdahnuo je i ustao. Otišao je u kupatilo i počeo da se sprema za posao. Prokomentarisala je nešto na temu buke koju je pravio, ali ju je ignorisao.

                Razmišljao je o svom poslu, dok se vozio ka zgradi u kojoj radi. Obožavao ga je. Zapravo, da nije bilo posla odavno bi poludeo sa onom kučkom. Ponovo je počeo da nabraja sve razloge zbog kojih je mrzi, i po ko zna koji put se zapitao zašto je i dalje sa njom.

                Udario se šakom u glavu da bi tok misli vratio u pravi rukavac. Prisećao se izgleda lica ljudi kada bi im rekao čime se bavi, i široko se osmehnuo. Svi bi mu prvo rekli da je lud. Zatim ga pitali da li je adrenalinski zavisnik. Niko nije shvatao da prava navala adrenalina dolazi tek kasnije, po dobro obavljenom poslu. Na kraju bi se složili da i to neko mora da radi i bili bi srećni što to nisu oni.

                Parkirao je auto ispred zgrade u kojoj radi. Ušao je u zgradu i popeo se do svoje kancelarije. Usput je pokupio kafu i dnevne novine. Udobno se zavalio u kožnu fotelju. Uzeo je hemijsku olovku u ruke i počeo da lista novine u potrazi za stranicom na kojoj je sudoku. Naslov „Zaplenjeno 200kg trave“ podsetio ga je da je trebao da sredi svoj travnjak još pre osam dana. Danas će ga i ona, po deveti put, podsetiti da to treba da se završi. Zamislio je njeno lice dok izgovara čuvenu rečenicu: „A kako komšija, na svakih sedam dana kosi travnjak i još je pored prilaznog puta zasadio ruže?“.

                Znao je da ga je i zamišljena prepirka sa njom unervozila, jer je škljocao hemijskom. Te navike rešio se još na prvoj godini faksa. Bar je tako mislio. Sada mu se vraćala, uvek kada je razmišljao o svojoj supruzi.

                Skoro da se iznenadio kada je zazvonio crveni telefon. Ova sedmica je bila prilično mirna. Pažljivo je saslušao sagovornika i postavio nekoliko pitanja. Izašao je iz kancelarije i rekao: „ U redu momci, idemo da zaradimo platu. Banka na uglu ulica Juga i Gorčine i jedna prsluk bomba sa protivsnajperskim okidačem.“

                Dok su se kretali ka banci, znao je da mu je zbog nečega poznata. Kada je, noseći potrebnu opremu, ušao u istu shvatio je i zašto.

                Na sredini prostorije, na stolici, sedela je njegova supruga sa prsluk bombom na sebi. Bila je šef ekspoziture. Zbog fraza koje su mu padale na pamet počeo je da se kida od smeha, naravno u sebi. „Baš je prava bomba. Ovako namrštena deluje kao eksplozivna osoba. Toliko je debela da postoji opasnost da prsluk pukne po šavovima.“ Završio je svoju 'stand up' tačku i uozbiljio se. Mada, nije mogao da se ne zapita ko je imao hrabrosti da joj priđe i namesti bombu na nju.

                Prišao je ljudima koji su sedeli poređani u krug oko nje i pregledao lisice kojima su bili vezani za stolicu. Rekao im je da se polako udalje kada ih oslobodi.

                Na kraju ostali su samo on i ona. Panoi za ograničavanje štete koja bi nastala eventualnom eksplozijom postavljeni su oko njih. Još uvek nisu progovorili ni reč, a video je da ona ima štošta da kaže.

                Uputio ju je u proceduru, i rekao da bi najbolje bilo da se „isključi“ i razmišlja o nečemu drugom. To mu je bila fatalna greška. Počela je da razmišlja naglas.

                Pitala ga je da li je uvek ovako nesposoban i spor. Čudila se kako je uopšte postao šef jedinice. Ponovo je naglasila da je nesposoban. I strašno spor. Ona bi ga odavno otpustila. Ako nešto ne može da toleriše, to je nesposobnost. Učinilo joj se da mu ruke drhte dok je sekao materijal prsluka da bi ga lakše skinuo, i pitala ga da li on to želi da je ubije.

                On je sve vreme ćutao, i ne da nije imao nameru da joj odgovori, nego uopšte nije čuo šta to ona priča. Smireno je skinuo prsluk sa nje i rekao joj da će polako preuzeti okidač iz njene ruke. Posle toga treba lagano da se udalji.

                Spustio se na kolena pored nje, i pažljivo prihvatio prekidač iz njene šake. Zatim joj je rekao da izađe. Ustala je, poravnala nabore na suknji,  i popravila frizuru. Onako s' visine, gledajući ga direktno u oči, rekla mu je: „Nadam se da ćeš danas srediti travnjak.“

                Ta rečenica probila je oklop njegove smirenosti, i otvorila prolaz staroj, iritantnoj navici škljocanja hemijskom olovkom.

                U trenutku kada je shvatio šta je učinio, grleno se nasmejao. Eksplozija je, ipak, bila glasnija.