Mora

Zadnje čega se sećao, pre no što je zaspao, jeste da je gledao neki glupi film.

Nije znao koliko je spavao. Znao je da ništa nije sanjao. Bio je to onaj zdravi san bez snova. Odjednom, imao je osećaj kao da se neko nadvio nad njega i šapnuo mu u uho „Vreme je!“.

Istog trenutka se uspravio i seo. Koža na vratu mu se naježila. Srce mu je ubrzano kucalo. Pokušao je da shvati šta se to desilo. Da li je bio san ili ne?

Shvatio je nešto drugo. Ovo nije njegova soba. Odnosno jeste, samo u mnogo gorem stanju nego što je uobičajeno. Izgledalo je kao da je ostarila nekoliko decenija.

Ekran televizora osvetljavao je sobu. Nije bilo programa, samo crne i bele tačkice. Krevet i poluraspadnuto ćebe, kojim je bio pokriven, mirisali su na buđ. Vazduh je bio težak i zagušljiv. Rasklimana vrata ormara delovala su kao usnuli stražari. Umorni, naslonjeni jedan na drugog. Nemoćni da zadrže ono što je iza njih.

Ustao je i krenuo ka prekidaču. Pritisnuo ga je i upalio svetlo. Sve je bilo normalno. Čak je i na televizoru još uvek trajao onaj film. Znači da nije dugo spavao.

Ugasio je svetlo. Opet ona ostarela soba. Ponovo je pritisnuo prekidač. Ništa se nije desilo. Ostao je u polumraku sobe.

Krenuo je ka ostalim prekidačima. Međutim, pod je odlučio da bude na nekom drugom mestu. Propao je.

Pad nije dugo trajao, a i susret sa površinom vode bio je kratak. To ga nije sprečilo da bude i bolan.

Jedan deo njegovog mozga, onaj zadužen za logičko razmišljanje, pokušavao je da nađe objašnjenje i pritom je primetio da ne zna da pliva.

Drugi deo, instiktivni, trpeo je sve posledice pada. Od trenutka kada mu je voda prešla preko ušiju, stvarajući klokotavi zvuk kog se užasava, trudio se da ignoriše bol, kontroliše narastajuću paniku i usmeri telo ka površini. Ništa od navedenog mu nije uspevalo.

Logički deo je dobacio da uskoro mora udahnuti vazduh.

Instiktivni deo je doživljavao slom. Nije mogao zaustaviti refleks i udahnuo je. Hladna voda cepala mu je sinuse i pluća. Iskašljavao je vodu i istovremeno je udisao. Nije imao flešbekove o životu. Telo ga je izdavalo. Prepustio se.

Logički deo došapnuo mu je da je sve san.

Naglo je otvorio oči i udahnuo vazduh punim plućima. Pokušao je da se uspravi. Snažno je udario čelom o prepreku. Prineo je prste povređenom mestu. Dok je to radio, udario je laktom u... šta? Šta se ovo dešava? Trepnuo je nekoliko puta. Ležao je u potpunom mraku. Mozak je radio punim kapacitetom. Vazduh je mirisao na vlažnu zemlju. Pokreti su mu bili ograničeni. Nije mogao da savije kolena. Nije mogao da raširi ruke. Obazrivo je kucnuo nekoliko puta o ivice onoga u čemu se nalazio. Drvo. Da li je to živ sahranjen?

 Mozak je otkazao.

Navala panike i adrenalina. Počeo je da udiše vazduh kratko i ubrzano. Nije želeo da umre. Bar ne tako. Udarao je pesnicama u daske. Nije imao prostora za jak zamah. Urlao je. Plakao je. Bespomoćno je ležao i cvileo.

Mozak se uključio i počeo da priča o ekonomičnom korišćenju vazduha. Zalihe treba da traju dok ga ne pronadju.

„Ko da me pronađe?!“ ,pomislio je.

Umirio se. Prestao je da diše. Da li čuje ono što misli da čuje ili ono što želi? Smeo se zakleti da neko kopa ka njemu. Sačekao je još nekoliko trenutaka. Da, neko kopa ka njemu! Osećajući ogromno olakšanje, polako je izdahnuo vazduh. Počeo je da viče i lupa.

Nije znao koliko je trajalo dok je začuo grebanje po daskama i ljude kako nešto pričaju. „To je to! Još nekoliko trenutaka i slobodan sam!“

Sve je utihnulo, a onda je svetlost pokuljala u kovčeg. Otvorio je oči, a onda ih uz uzdah i zatvorio. Za trenutak, video je komadić neba i obrise ljudi kako se nadvijaju nad raku i posmatraju ga. Prineo je šaku očima, u pokušaju da ih zaštiti od svetlosti i začuo panične, ali odlučne glasove. Niodkuda, iznad njega našao se starac. Osmehnuo se. Starac nije, zamahnuo je. Vodjen starčevom sigurnom rukom kolac poče da mu mrvi rebra i kida meso. Nije stigao da oseti bol, samo je bio iznenađen. A zatim je sve prestalo.

Otvorio je oči.Ležao je na krevetu u ostareloj sobi. Nije stigao da razmisli o onome što ga je snašlo.

Slika na televizoru se promenila. U prvom planu bio je crni krug. U pozadini se video bunar.

„Ma daj! Neko me ozbiljno zavitlava.“ Ustao je i stao ispred televizora.“ Ako se sada pojavi devojčica duge, crne, mokre kose i ubije me, ubiću se“. Primetio je da je dijagonala ekrana 33cm. „E, vredelo bi videti kako će da se uđe“. Sa osmehom na usnama, morbidno zainteresovan, gledao je šta će se desiti.

Trepnuo je. Ispred njega stajala je osoba. Nije imala dugu kosu, i nije bio siguran kog je pola. Lice je bilo u senci. Primetio je da su iste visine i da gleda u predelu njegovih stopala.

Početni šok trajao je nekoliko stotinki. Nije znao kako je tako dobro reagovao. Već tu je trebao shvatiti da nešto nije u redu.

Zgrabio je telefon sa noćnog stočića i počeo da je udara po glavi. Posle prvog udarca pala je na pod. Nastavio je sa udarcima dok mu telefon nije iskliznuo iz ruke.

Miris mozga i krvi bio je prejak. Povratio je. Dok je udarao, nije izgovorio ni jednu reč. Nije ispustio ni jedan glas. Samo je želeo da preživi, iako u tom trenutku nije bio ugrožen. Sada je bio zgrožen onim što je učinio. Istovremeno, osećao je i ogromno olakšanje.

Skupio je preostale mrvice hrabrosti i sageo se da pogleda koga je upravo ubio. Ukočio se. Nije bilo mesta sumnji. Gledao je u sopstveno unakaženo lice.

Nije imao snage da se pokrene. Samo je tupo gledao u praznu očnu duplju. Nakon nekog vremena osetio je da mu neko stoji iza leđa.

Polako se okrenuo. Nije se previše iznenadio kada je video kostura u crnoj odori, naslonjenog na kosu. Iznenadio se što ga je kostur, ma kako to bilo neizvodljivo, posmatrao vrlo ljubopitivo.

Malo zatečen situacijom, pokušao je da smisli neko vispreno pitanje.

Zamah kose prekide mu razmišljanja.