Krila

Hladan planinski vazduh nanosio mu je sneg u lice. Nalazio se na jednoj od najviših planina na svetu. Bio je daleko od vrha, ali uopšte nije imao nameru da ide čak do gore. Mesto na kom se nalazio zvalo se Ponor ljubavnika. Na nekih desetak metara od njega nalazio se taj ponor. Laganim korakom uputio se ka njemu. U tih nekoliko sekundi koliko mu je trebalo da dođe do ivice, prisetio se kako  je došlo do toga da se vere po planini.

Sve je počelo kada je ona umrla i ostavila ga samog. Baš sebičan gest. Umrla je bez ikakve najave i pripreme. I to u cvetu mladosti, što bi rekli. Morala je da bude lepa i u smrti. Sećao se svega vrlo jasno, odnosno nije se sećao.

Bio je to jedan u nizu običnih, sivih radnih dana. Oboje su došli kasno sa posla. Dok se ona tuširala, on je pekao tost za sendviče. Zatim je ona izašla iz kupatila.  Bila je u plavoj pidžami i roze papučama. Sveža i mirisna. Umorno mu se osmehnula. Pitao ju je zašto nije oprala kosu, a ona mu se samo isplazila na tu provokaciju. Znao je da bi joj trebalo barem još dva sata da je opere i osuši. Uštinuo ju je za guzu, i otišao da se tušira. Ona je nastavila tamo gde je on stao.

Bili su to uigrani potezi. Mesecima su ih izvodili. Kada je izašao iz kupatila, večerali su i pričali jedno drugome kakav im je bio dan. Nju je opet nervirala ONA "kokoška". Kao da niko u firmi ne zna da ima aferu sa direktorom, a okolo prodaje čednost i prebacuje joj što je došla u "kraćoj suknji nego obično".

Zatim su otišli do kupatila, pripremili se za spavanje i sručili se u krevet.

Dubokim glasom pitala ga je:"Maco, jesi li za sex?" na šta je on odgovorio "Jao, ne mogu. Baš me zabolela glava". Oboje su prasnuli u smeh. Malo su se golicali, a onda ju je poljubio i zagrlio. Sekundu nakon što je prebacio ruku preko nje, zaspala je. On je zaspao milisekundu nakon toga.

Tako se završila bajka i počeo košmar.

Pitanje koje ga proganja sve ovo vreme jeste: "Kako je mogao da ne primeti?" Prisećao se koliko puta se znao bez razloga probuditi  i proveravati da li je pokrivena i da li mirno spava. Nije mogao oprosti sebi što se te noći nije pomerio do jutra

Prema doktorovim rečima, ispostavilo se da joj srce nije bilo  mlado kao ona. Još mu je rekao da 'verovatno' ništa nije osetila. Da ne treba da se optužuje i oseća krivicu. Da se, nažalost, ovakvi slučajevi dešavaju 'relativno često'.

Šta mu je kog djavola značilo to 'relativno često'? Trebao je da se oseća bolje zato što zna da na svetu ima još jadnika kojima je voljena osoba umrla pored njih, a oni to prespavali. Gledao ga je očima zakrvavljenim od neisplakanih suza, i pitao se koliko često se dešava da neko mrtvozorniku iščupa grkljan zubima.

Taj dan i sledeći prošli su mu u gutanju votke, obaveštavanju malobrojne rodbine i prijatelja, slušanju tudjih narikanja, odgovaranju na glupa pitanja tipa "kako si?" i "kako je došlo do toga". Primetio je da niko neće da pita kako je umrla. Svi su pitali kako se "TO" desilo, i sva ta nazovi obzirnost mu je lepo išla na penis.

Svima je naglasio da  posle ukopa nema nameru da provodi vreme sa bilo kim, i da nije organizovao nikakakvu “zabavu sa švedskim stolom za one koji još nisu odapeli” kako je to ona zvala. Na navaljivanja pojedinaca da ipak neko treba da ostane sa njim, odgovorio je da i dalje ima pištolj u stanu i da mu ne predstavlja problem da organizuje još jednu sahranu.

Kada je došao u stan sve uspomene i mirisi su ga stegli u vrlo neumoljiv zagrljaj. Otišao je do spavaće sobe i uzeo njen jastuk i ćebe. Vratio se u dnevnu sobu. Stavio je jastuk na kauč, legao i pokrio se ćebetom.

Ležao je i suze su mu tekle niz lice. Udisao je njen miris i prisećao se svih zajedničkih trenutaka. Dok je bila živa nije ni razmišljao koliko ih ima."Dok je bila ziva" prevrtao je tu misao po glavi. "Kretenu!", vikao je na sebe. Pokušao je besno da ustane, ali se spotakao na ćebe i pao. Nemoćan, udarao je pesnicama po podu. Po ko zna koji put pitao se kako je mogao da dozvoli da osoba koju voli najviše na svetu umre, tu, pored njega, a da on sve prespava. “Zar je moguće da je nekom gore idotu toliko dosadno?”

Zatim je savršeno smiren ustao i otišao po album. Seo je pored kauča, zagrlio jastuk i počeo da razgleda fotografije. Najduže je gledao u onu iz restorana kineske kuhinje “Peking”.

To veče nagovorila ga je da naruče kolačiće sudbine. Njen je bio prazan. Što je dovelo do toga da im se šef restorana izvini, i naravno večera je bila gratis. Čovek je dolazio još šest puta i izvinjavao se. Njoj je bilo smešno svo to pompezno klanjanje i “ljubljenje skuta”. Sećao se kako je privlačila pažnju prisutnih gostiju iskrenim, grlenim smehom.

Na papiriću iz njegovog kolača samo je pisalo -Ponor ljubavnika-. Kada je dolazio četvrti put do stola, zamolio je šefa restorana da im objasni pojam sa papirića. Rekao im je glasom punim strahopoštovanja da na jednoj planini u Kini postoji istoimena provalija. Dvoje mladih, ona bogata a on radnik kod njenog oca, bacilli su se u nju, jer nisu mogli da se venčaju. Njen komentar na priču bio je  “Španska serija na kineski način”.

Zatvorio je album, uzeo flašu votke i seo na kauč. Do jutra ju je ispraznio, a onda je ne presvlačeći se, u istom odelu u kom je bio na sahrani, izašao iz stana. Čekao je oko sat vremena dok se agencija za nekretnine otvorila, a onda je sve završio za petnaestak minuta.

Dane dok nije podigao novac od prodaje stana proveo je u rezervisanju karte, kupovanju opreme, prikupljnju informacija i na kraju, ostavio je pismo kod advokata koje je trebalo biti otvoreno za osam dana. U njemu je opisao šta će uraditi i gde ga mogu naći. Ostavio je i deo novca za transport iz Kine.

Nekoliko puta je duboko udahnuo. Stigao je do ivice. Činilo mu se da nikada nije duže koračao, a prešao manji put. Spustio je ranac sa leđa na zemlju. Skinuo je rukavice i iz ranca izvadio njene roze papuče. Osmehnuo se pri pomisli na ono što namerava da uradi. Taj osmeh vratio ga je daleko u prošlost.

Kada su se upoznali u jednom klubu i on je pitao da sutradan prošeta sa njim, rekla mu je “Može, ali kada papuče budu letele”. Rekla mu je da će u klubu biti još pola sata i ako misli da izvede čudo, da požuri. Koristeći pertle, štap i patike izveo je da bar neka vrsta obuće leti. Kasnije mu je rekla da je pala na njegove čarape sa aplikacijom Pere Kojota.

Vratio se u stvarnost. Držeći papuče u ruci, bacio je pogled preko ivice i video samo oblake. Zatim je bacio i papuče. Zatim se i sam bacio preko ivice. Morao je da vidi da li će naučiti da  lete.