Kada se zavese spuste

            Mutna svetlost sijalice osvetljavala je unutrašnjost skučene kamp prikolice. Levo od ulaznih vrata bila je sudopera, puna prljave odeće. Pored nje bile su kartonske kutije. Služile su kao ormar, cipelarnik, garaža, ostava i kanta za smeće.

            Na nekih tridesetak centimetara od sudopere bio je trošan krevet. Na osnovu izgleda i mirisa nenameštene posteljine moglo se zaključiti da je stara koliko i krevet.

            Desno od vrata stajao je okrugli sto. Jedan od onih bezličnih, plastičnih stolova koji leti možete videti u  gotovo svakom dvorištu. Pored stola bio je čiviluk na kome je visilo nekoliko masnih perika i šešir.

            Na stolu je bilo parče slomljenog ogledala, naslonjeno na rolnu toalet papira. Ispred njega, gurale su se kutijice sa šminkom, četkice i sveća.

            Ispred stola, na plastičnom buretu, sedeo je čovek. Kao da je gledao kroz sto i pod prikolice i razmišljao o onome što je radio pre samo nekoliko  minuta. Razmišljao je o mlakom oduševljenju i sporadičnim, neumesnim dobacivanjima. Razmišljao je kako je nestrpljivo čekao da se zavesa spusti i sakrije ga.

            Trepnuo je. Pogledao je u ogledalo, u lice koje je krasio širok osmeh.

            Duboko je udahnuo vazduh, a onda ga pustio da sporo ističe iz pluća. Osećao je da prošlost dolazi po njega na belom konju, a znao je da nema gde. Zapitao se, kao i mnogo puta ranije,  kako je došlo do toga da završi u ovoj buđavoj konzervi.

            Iz džepa je izvadio staru fotografiju devojke koja je u poznim dvadesetim godinama i naslonio je na ogledalo. Nekoliko trenutaka samo je gledao u nju, a onda je počeo da joj se obraća.

            „ I, šta ćemo sada? Ostali smo samo ti i ja. Voleo bih da te još jednom zagrlim, znaš?“ Setno se osmehnuo. Napravio je malu pauzu kao da osluškuje odgovor. „Znam da se nismo videli više od trideset godina. Zapravo, ne znam ni da li si živa. Verujem da jesi. Pitam se šta bi rekla kada bi znala da sve ove godine živim od sećanja na  tebe. Verovatno da sam bio i ostao idiot.“ Zastao je da udahne vazduh, i čuje šta ona ima da kaže.

            „Da, sam sam. Ne, nemam nigde nikoga. Nemam prijatelje, nisam se ni trudio da ih steknem. Ovde imam nekoliko kolega. Sva komunikacija sa njima je više iz kulture i neophodnosti, nego što stvarno želim da pričam sa nekim. Navikli su na mene.“

            Ustao je i nastavio da priča. „Dobro, nije da posle tebe nije bila ni jedna. Imam i ja potrebe. Bilo je to u mladosti, dok smo još išli na turneje.“ Prošao je između kuhinje/kupatila i spavaće sobe do kutija. „ Sačekaj samo tenutak, da nađem nešto.“ Nervozno je preturao po kutijama. Nakon desetak minuta, ono što je tražio našao je ispod jastuka. Vidno iznerviran, zapitao se da li je moguće da ni ovo ne može da uradi kako je planirao.

            Vratio se do stola. Seo je i uzeo fotografiju levom rukom. Jedan dugi trenutak gledao je u zelene oči. Poljubio je fotografiju, a onda je pažljivo spustio u praznu kutijicu, i zatvorio je.

            Ništa više nije imao da kaže. Pogledao je u metal koji je držao u šaci i pomislio „Budi ispravan.“

            Povukao je oroz, zagrizao cev i povukao obarač.

            Našli su ga tek sutradan. To je bio prvi put da je klovn Smeško kasnio na nastup.