Idila

Sedeo je preko puta nje, za ovalnim stolom. Tupo je gledao u crtu na papiru, na koju je trebalo da se potpiše. Još jednom, iako je znao da tamo neće videti ništa, pogledao je u njene oči. Prisetio se kako je došlo do ove tačke.

Oboje su bili, i jesu, uspešni mladi poslovni ljudi. Jedina razlika je što su njene oči nekada bile zelene, a sada su mrtvoplave. Njegove su ostale iste.
            Upoznali su se na zabavi koju su organizovale kompanije u kojima su radili. Ona je to veče popila koju čašicu više. Bila je neverovatno simpatična dok je jezikom zadebljalim od alkohola pokušavala da nametne svoje mišljenje.
            Sutradan ga je pozvala na kafu, i veći deo vremena potrošila na izvinjavanje i objašnjavanje da ona zapravo i ne pije. Da juče nije stigla da jede i da je mnogo zanimljivija kada se napije, ali ona retko pije, što ne znači da je ona dosadna, nego samo....
            On se, ko zna od kada, iskreno smejao, a ona je crvenela – pa mu se pridružila. Tog trenutka je pomislio da ona ima osmeh koji bi od Škotlanđanina napravio rasipnika. Inače, tog dana su otkrili da dele istu strast prema nenormalno jakoj i slatkoj kafi. A zatim su sa velikim uživanjem ogovarali ljude koji piju gorku kafu. Pričali su koje sve probleme imaju dok piju kafu sa njima. Vreme je teklo svojim tokom, za njih suviše brzo, i morali su da se vrate na radna mesta.
            Stajali su ispred kafea i pozdravljali se. Hteo je da kaže nešto, da dogovori neki sledeći susret, da joj rečima pokaže koliko je uživao u njenom društvu, ali nije. Reči su ostale zamrznute u grlu, dok je mozak urlao naređenja da budu izgovorene.
            Ona se propela na prstiće, ovlaš ga poljubila u obraz i otišla. Stajao je i gledao za njom sve dok mu neki klinac nije zakucao skejt u cevanicu, a glavu na kojoj je bila kaciga u donji stomak. Besan na sebe i činjenicu da ne može da izudara klinca, otćopao je do kancelarije.

Sutradan je osetio neodoljiv poriv, i obavezu da se konsultuje baš sa njom na temu onoga vezanog za ono što je opet povezano sa onim tamo. Može li ona da veruje da u  kompaniji u kojoj radi nema niko dovoljno stručan da mu pomogne. Predložio je da odu na kafu na isto mesto gde su bili i juče. Lakše se razmišlja u opuštenoj atmosferi.

Sa njene strane iznenadna pauza. Trenutak – dva osluškivao je i naslućivao odgovor. Osetio je masivnu navalu adrenalina. Uplašio se da od lupanja srca u ušima neće čuti njen odgovor. Da li ga je već propustio? Zgužvao je papir koji se zatekao na stolu. Zatim je usledio njen potvrdan odgovor, njegov skok i spektakularno zakucavanje papirne lopte u kantu za otpatke. Ma, nema veze što je usput ’zakucao’ koleno u ivicu stola....
            Kada se smirio, i na kolenima rovario po kanti, shvatio je da ipak treba da povede računa o sebi i izbegava sportske povrede koje bi ga mogle koštati karijere - kako sportske, tako i poslovne. Ipak, čestitao je sebi. Konstatova je da priča sam sa sobom, i da bude obazriv. Mogao bi neko da primeti, pa da pomisli da je lud. Ponovo je čestitao sebi. Ovaj put na urnebesno glupom pokušaju šale, zatim je seo i počeo da radi.

Ispostavilo se da je rad brojanje minuta do pauze i susreta sa njom. Narednih nekoliko sedmica odlazio je na posao iščekujući pauze. Zatim su se postepeno uključili odlasci u bioskop, vikend šetnje koje su se pretvarale u vikend večere, vikend večere su se pretvarale u vikend jutra, vikend jutra u zajednički doručak radnim danom....
            Venčali su se na odmoru. Na plaži malenog sunčanog ostrva. Sunce je tek izlazilo iz nepregledne vode dok ih je krmeljavi matičar, na lošem engleskom upozoravao da njihov ’brak’ ne važi pred zakonom. Zapravo, pravo venčanje bilo je u maloj crkvi pred nekolicinom prijatelja, nekoliko dana ranije. Nakon toga sledilo je venčanje u opštini. Srećni, odjurili su do hotela na još jedno bračno jutro.

Nakon sedam dana neverovatno dobrog provoda na ostrvu, došao je trenutak za nešto još bolje. Otputovali su na ’ Gathering Night’. To je bila višnja na šlagu torte medenog meseca. Očekivalo ih je četrnaest sati odlične trens muzike i pozitivnih vibracija. Uspeli su da izdrže nešto preko devet sati neprestane igre. Malo pripiti i razdragani isteturali su se iz dvorane i ušli u prvi slobodan taksi. Nakon toga, pada  neprovidna zavesa na njihovo sećanje.

Osvestio se pre nje. Nesigurno se uspravio na noge. Nalazio se u neonkama osevtljenoj prostranoj, pravougaonoj sobi.  Prvo je primetio mermernu konzolu u gornjem levom uglu. Zatim je video i najuočljiviju stvar: čitav, duži, zid desno od njega bio je od stakla. Zid ispred njega bio je od betona. Zid levo od njega bio je od betona. Zid iza njega, na koji se upravo leđima naslonio, bio je od betona. Pod i plafon bili su od betona. Primetio je da stoji na sterilno belom dušeku. Ona je ležala na sličnom.
            Bio je potpuno sluđen. Prišao je staklenom zidu. Ono što je video, uzrokovalo je bolan grč negde u njemu.
            Video je stolicu. Metalnu stolicu. Masivnu stolicu. Koja je bez obzira na to bila ušrafljena u pod. U stolici je je sedela,više nego očigledno, mentalno zaostala osoba. Čvrsto vezana.Teško je bilo odrediti pol i godine. Izmučen izgled lica bio je u suprotnosti sa njegovim (odlučio je da mu je lakše da misli da je muškarac u stolici) očima odojčeta. Debeli kablovi koji su povezani sa stolicom i koji su nestajali u betonu tik ispred staklenog zida, nedvosmisleno su ukazivali na svrhu stolice i konzole.

Čuo je kako ga tihim, promuklim glasom doziva. Okrenuo se i video njeno bledo lice na kome je bila mešavina straha, gadjenja, nemoći, besa i apatije. Prišao je da je zagrli i skrene joj pogled od stvari iza zida.
            Grlio ju je nekoliko minuta, ubeđujući je kako će sve biti u redu, kako je sve neka greška, i da će brzo zaboraviti na sve ovo.
            Predložio je da zajedno pretraže prostoriju. Znao je da sve uzalud, ali želeo je da joj zaokupi pažnju. Izbegavali su da gledaju kroz stakleni zid. Njeno uzbuđeno mahanje rukama nateralo ga je da hitro dođe do nje. Pokazivala mu je prstom u jednu tačku na betonskom zidu, do kog su bili dušeci. Zatim je počela histerično da se smeje. Primetio je nečiju okrutnu šalu. Iz betona, gledala ga je ključaonica. Samo što nigde nije bilo brave niti bilo kakve druge naznake da na tom zidu postoje vrata. Ni najmanja pukotina nije ukazivala na takvu mogućnost.

Uhvatio ju je za ruku, i kao malo dete odveo do konzole. Konzola je bila crni mermerni stub, na čijoj ploči na vrhu su bile dve bravice. Sudeći po natpisu na ploči, ključevi koji su u njima, bili su u položaju ’OFF’. Prodrmao je konzolu. Nije se pomerila ni milimetar. Na njen jedva čujni predlog da razbiju staklo, što smirenije je pokušao da joj objasni da bi ono debelo staklo oštetio samo raketni bacač ili nešto ozbiljnije. U razmišljnju šta da odgovori na njeno „ A možda kada...“ prekinuo ih je smiren, bezbojan glas koji je pričao na tečnom enleskom.

- Ako pogledate kroz staklo, primetićete da smo pokrenuli digitalni časovnik. Kada završim izlaganje, imate jedan minut i osamnaest sekundi da odlučite. Posle toga biće vam svejedno. Mislim da je više nego očigledno šta ti ključevi rade. Njihovom upotrebom kupujete vaše živote i pravo da napustite ovaj objekat nepovređeni. Ako odlučite da ih upotrebite, morate to uraditi zajedno. Stičete sliku šta će se desiti ako ih ne upotrebite, da?
            Glas je utihnuo, a sat je počeo da otkucava. Gledala je u njega i odmahivala glavom, pokušavajuči tako da se odbrani od svega. Zgrabio ju je za ramena i protresao. „Ili on ili mi! Pogledaj me! POGLEDAJ ME!“ Uzeo je njenu šaku i položio je na ključ. Izgledala je kao da je upravo umrla. Staklaste oči nisu pokazivale ni gram razumevanja situacije u kojoj se našla.

„Gledaj u mene. Kada izbrojim do tri, okreni ključ. Gledaj me. Jesi li razumela?“ Staklast pogled i nije bio odgovor koji je očekivao. „IDEMO 1,2,3!“
            Ključevi su okrenuti i lajt šou je počeo. Grčenje prstiju. Iskolačene oči. Pljuvačka koja leti na sve strane, dok potiljak lupa o stolicu. Nakazno lice. Urlici. Plihovi po koži. Ugljenisanje kože. Miris spaljenog mesa koji se nekako uvukao u sobu u kojoj su.

I dalje držeći ključ, počela je da se klati napred nazad, a onda je povratila. Prišao je da je pridrži. Odgurnula ga je. Dok je pljuvala ostatke želudačne kiseline iz usta, manji zid pored njih jednostavno je kliznuo u stranu, kao da je od kartona. U sobu su ušla trojica muškaraca sa fantomkama na licu. Dvojica su držala neko automatsko oružje.

Udahnuo je da progovori, kada mu je odsečnim pokretom ruke dato do znanja da ćuti. Nenaoružani muškarac prišao je konzoli i izvadio ključeve. Prislonio ih je jedan uz drugi, pokazujući im da su identični. Zakoračio je ka dušecima. Naoružani čuvari su im pokazali da ga slede.

Došao je do brave, i stavio oba ključa u nju. Okrenuo ih je i zid je kliznuo u stranu. Pokazao je rukom na vrata na kraju hodnika iznad kojih je pisalo EXIT. Trebalo mu je nekoliko trenutaka da shvati. Zgrabio ju je za ruku i izvukao napolje. Kada je otvorio vrata na kraju hodnika, zagrlilo ih je sunce. Ljudi koji su šetali ulicom uopšte nisu obratili pažnju na njih.

Gledao je u crtu na papiru. Gledao je u njene mrtvoplave oči. Tamo je samo video odraz svojih.

Tišinu u prostoriji narušila je škripa naliv pera dok se kretalo po papiru.