Stajao je u autobusu GSP-a i terao sebe da broji do deset. Vozaču se nigde nije žurilo i vozio je nešto preko dva na sat. Bar mu se tako činilo. Teški miris nesagorele nafte, pomešan sa prašinom, u kombinaciji sa +35oC nije ni malo ublažavao njegovu nervozu.
Crveno na semaforu. Baš lepo. Kad krene ono ide. Nema veze, kad već kasni dvanaest minuta može još nekoliko. Prestao je da broji i počeo da razmišlja o simpatičnoj bakici koja je namestila točak kolica za pijac na njegovu izglancanu cipelu. Nije se potrudila ni da se izvini. Kako baka nije pokazala nameru da skloni kolica, on je pomerio nogu.
Osmehnuo joj se, i ponudio da joj iznese kolica. Prihvatila je. Zamislio je kako joj gura glavu u otvor velike vodenice za meso a ručku iste okreće veoma, veoma sporo. Uživao je u krckanju kostiju, prskanju krvi, ali iskreni osmeh izmamila mu je pomisao na mlataranje njenih nogica. Neprocenjivo.
Ko zna šta je babuskara pomislila zbog čega je usne razvukao u osmeh.
Izneo je kolica iz autobusa i pomogao joj da siđe. Nije očekivao da mu se zahvali. Očekivanja su mu se ispunila. Još ga je gledala kao da je ona njemu učinila uslugu. Prokomentarisala je nešto na temu današnje omladine i pružila ruku da uzme kolica.
U stilu Siniše Mihajlovića, iz najboljih dana, šutnuo je kolica na punu. Da, jeste bilo bolno, ali babina razjapljena čeljust iz koje umalo nije ispala veštačka vilica... Neprocenjivo.
Sačekao je nekolikol sekundi u slučaju da neko od prisutnih na stanici ima nešto mudro da mu kaže. Niko ništa. Lakim korakom uputio se ka jednoj od obližnjih zgrada.
Bez kucanja ušao je u prostoriju 205. U polukrugu je sedelo pet ljudi.
„Vidim, odlučili ste da nam se pridružite“, progovori čovek koji je držao fasciklu i hemijsku.
„Gužva u saobraćaju“, odgovori.
„Izvolite sedite“.
Brzim pogledom procenio ih je. Neurotična feministkinja, fizikalac, kompleksaš, gospođica savršena i fascikla men.
„Kako smo novoformirana grupa, hajde da se malo upoznamo. Počećemo tako što će svako reći šta je uradio, što je za posledicu imalo dolazak ovde“.
Ispostavilo se da nije previše pogrešio u proceni. Neurotičarka je izbola šefa turpijom za nokte. Srećom nanoseći mu samo lakše povrede. Fizikalac je zapravo zidar. Čekićem je ispravio prste građevinskom inspektoru, jer su oni bili nakrivljeni a ne njegov zid. Kompleksaš je tukao svoju ženu. Redovno. A gospođica savršena napravila je lom, bukvalno, u radnji sa porcelanom. Doneli su joj plavi tanjir sa zlatnim rubom, a ona je tražila sa srebrnim.
Svi su čekali njegovu priču.
„Moja bivša supruga trebala je da dođe po svoje stvari koje su ostale u mom stanu. Kada sam otvorio vrata stana, bio sam neverovatno srećan što je vidim. Istovremeno, osećao sam ogromnu rupu u grudima. Zatim sam primetio „novog dečka“ iza nje. Trebala mi je samo sekunda da se povratim od šoka, ali mislim da je primetila. Mamlaz iza nje samo se smeškao. Inače, mamlaz je bio uzrok našeg razvoda, iako to ona ni jednom nije priznala.
Kučka, lepo sam je zamolio da dođe sama“
„Hahahaha, zamolio! Ona ima veća muda od tebe, rogonja!“ prekide ga kompleksaš.
Nije obratio pažnju na njegovu upadicu i nastavio je sa pričom.
„Nabacio sam najopušteniji osmeh na lice i pozvao ih da uđu. Smestili su se na sofu. Trudio sam se da budem što bolji domaćin. Činilo mi se da pokušavaju da me sabotiraju u tome. Sedeli su na sofi, kikotali se, i odbijali sve čime sam ih nudio.
Mamlaz je zatražio kutiju sa stvarima, uz izgovor da su sinoć malo spavali i da žele što pre da nadoknade nedostatak sna. Ne znam da li me više iznerviralo to što on traži nešto od mene ili što se ona složila sa njim, pri tome upućujući mu obećavajući pogled.
Doneo sam kutiju sa stvarima ispred njih i otišao do kuhinje da popijem malo vode, ali sam krajem oka gledao šta se dešava na sofi. Mamlaz je spoljnom stranom kažiprsta i srednjeg prsta desne šake sklonio kosu sa njenog obraza, a onda je poljubio u kraj usana. Umalo se nisam udavio! Udahnuo sam duboko nekoliko puta, smirio se i noseći toster krenuo ka njima.
„Evo,nemoj da zaboraviš toster.“
„Ali to nije moj toster.“
„Nije?“
„Ne.“
Zamahnuo sam tosterom i udario mamlaza u glavu. Otkinuo sam mu pristojno parče mesa sa arkade. Uvek sam imao dobar bekhend. Mamlaz je pao na pod, a ja sam ga nogom šutnuo u testise, nekoliko puta. Dok se previjao po podu, a ona skakala po mojim leđima, zgrabio sam mu desnu šaku i slomio kažiprst i srednji prst. Jedan po jedan. Otresao sam je sa leđa što sam nežnije mogao, a onda uzeo telefon i pozvao hitnu. Epilog je četiri meseca zatvora i ovo.“
Prva se oglasila neurotičarka: „Ja bih tebe i takve kao ti uškopila! Nisu žene vaše vlasništvo! Šta ti misliš ko si?! Sad bih ti oči iskopala!“
„Smiri doživljaj, ženo! Daj ti meni nju na jedno deset dana. Njoj treba jedan dobar...“, kompleksaš nije završio rečenicu, ali je trljanjem rukom po međunožju jasno pokazao kako se završava.
Dok je fascikla men pokušavao da smiri rastuću tenziju, on je đonu svoje cipele obezbedio susret sa kompleksaševim licem. Gospođica savršena počela je da vrišti. Neurotičarksa je skočila sa stolice i pokušavala da se odluči na koju će stranu. Odlučila se i bacila na kompleksaša, pri tome udarajući, grebući i ujedajući ga.
Fascikla men je pokušavao da ih razdvoji. Dobio je nečiji lakat po ustima. Savršena je i dalje vrištala.
On se okrenuo i izašao. Odlučio je da otpešači do stana. Opuštajuća šetnja po sunčanom danu... Neprocenjivo.
Ovo je nesto SKROZ u mom fazonu!!! :))))
ОдговориИзбриши