Strune

„Izvini?“, obratio se devojci koja je stajala ispred njega. Dok se okretala, mozak je beležio ono što su mu oči videle: Visoka oko stosedamdeset centimetara, težina oko pedesetak kilograma – božanski skladno raspoređenih, kratka, ravna, plava kosa. Obučena u uski džins i majicu, bez mnogo nakita. Očigledno je nekada bila pankerka. U svakom slučaju, bio je zadivljen onim što vidi.

Okrenula se izgovarajući jedno otegnuto: „Da?“. U trenutku kada joj je pogledao u lice, mozak mu je pustio kratki film u kom je video prostrano dvorište, razgranato, veliko drvo, ljuljašku koja visi sa jedne grane, ruku u ruci, parfem.

Strpljivo je čekala da prestane da blene u nju. Kako nije pomoglo, pucnula je prstima. „Meni se obraćaš?“.

„Da, da, da, da.“, brzo je izgovorio, još uvek zbunjen neočekivanom projekcijom. Pekrstila je ruke ispod grudi, a on je pokušao da organizuje misli. „Ah, da!“, progovori sa izvesnom dozom ushićenja, „gde vam se u ovoj zgradurini nalazi skriptarnica?“.

„Nisam sa ovog fakulteta.“. Zastala je i napravila dramsku pauzu. „Ipak, znam da ćeš do nje doći ako ovde skreneš levo, pa prva desno, spustiš se niz stepenice i zatim opet levo.“

„Uh, hvala ti. Šta kažeš da odemo na kafu?“

„Zar ti ne bi trebao u skriptarnicu?“

„Sada znam gde je. Uostalom, neće ona nigde otići, za razliku od tebe.“

„Tu si u pravu. Koliko za šest minuta otići ću sa dečkom“.

Nije mogao da ne primeti tračak ironije u njenom osmehu i nadmenost u njenom glasu. Ipak, u očima joj je video nešto drugačiji osmeh.

            „Baš mi je drago zbog tebe što je on tako tačan. Hajde onda da popijemo najkvalitetniju kafu koju ovaj automat može da pruži. Učini mi toliko. Značiće mi ako budem mislio da sam ti se bar na neki način odužio.“

            „Bez šećera.“

Dodao joj je kafu, i otišli su do prozora. „Nisam do sada izlazio u ovaj lokal. Verovatno bi bio posećeniji da imaju stolice.“

Blago podizanje leve obrve bio je jedini znak da je primetila njegov pokušaj šale. Dok je otpijala gutljaj kafe, poželeo je da je on obod plastične čaše,

„Imam nešto na usnama?“

Podigao je pogled i zagledao se u zelenilo njenih očiju. „Ne. Oprosti, nešto sam odlutao.“

„Često ti se to dešava? Mislim, da odlutaš.“

„Ne bi verovala.“ Počeo je da sprovodi plan. Faza jedan, opusti: „Da li mi se čini ili u tvojim očima vidim ljubičaste tačkice?“

„Ne čini ti se.“

Faza dva, bocni: „A podočnjaci? Od burnog života ili od faksa?“

„Faks.“

Faza tri, iznenadi:„Jesi li dugo u vezi?“

„A ja mislila da su dani ozne prošli. U svakom slučaju, moram da idem. Žao mi je, ne mogu popiti ostatak kafe.“

„Nije bitno.“ Izvadio je telefon, u njega ukucao 06 i pružio joj ga. „Za slučaj da ponovo zalutam ili odlutam.“

Jedan dugi trenutak, pre nego što je uzela telefon, osetio se kao pod mikroskopom. Bušila ga je očima. Hrabro je uzvraćao pogled.

„Ne zaboravi na pravilo dva dana.“, reče i ostavi ga.

Skamenio se, i došlo mu je da se baci kroz prozor kada se okrenula i uhvatila mu pogled na njenim donjim leđima. Odahnuo je kada mu je namignula.