Imao sam sedam ili osam godina i želju da postanem golubar. Komšija mi je dao kavez u kome je nekada držao papagaja. Nabavio sam goluba (od nečega se mora početi) i prsten koji sam mu namestio na nogu. Dok sam ga posmatrao kako kljuca kukuruz, bio sam toliko ponosan da sam otišao i napravio sebi plaketu. Plaketa je bila korica bloka, na kojoj je flomasterom, i nečim što je trebalo da liči na krasnopis, izraženo veliko zadovoljsto što sam postao član kluba Moćni orlovi.
I sada, dok se svega prisećam, ne mogu da se otmem utisku da je taj golub bio najgluplje stvorenje koje je ikada postojalo. Došao je trenutak njegovog prvog leta. Bio sam uplašen, jer nisam bio siguran da će mi se vratiti. Pažljivo sam ga izvadio iz kaveza, poljubio ga, i bacio u vazduh. Načinio je mali polukrug, i sleteo nazad u kavez. Posle osamnaestog ponavljanja, svega mi je bilo dosta. Ruke su mi otpadale od bolova, a on je izgledao prilično odmorno.
Moram priznati, uništio mi je svaku volju za golubarenjem. Bio sam toliko iznerviran da sam pocepao plaketu. Ipak, iz čistog inata, odlučio sam da od njega napravim letača.
Rečeno – učinjeno. Potrajalo je, i koštalo me živaca, ali uspeo sam da od Tupavog napravim kakvog – takvog letača. Smatrao sam da je bitno što sam uspeo da mu pokažem lepote letenja. Nadao sam se da je shvatio kako je to kada nisi sputan, kada osetiš vetar. Nisam bio siguran da li je Tupavi on ili ona. Pretpostavljam da mi je bilo lakše da mislim da je ON glup, ili ograničen.
Moje uživanje u pobedi nije dugo trajalo. Sve se promenilo pošto sam gledao Sloboda za Vilija. U glavu mi se uvukao crv sumnje. Počeo sam da se pitam da li je Tupavi nesrećan, da li treba da živi potpuno slobodan.
Srećom, pomogao mi je da rešim taj poblem. Jednog jutra, pustio sam ga, i nije se vratio. Prvo sam se pitao šta mu je to nedostajalo. Gde sam pogrešio da poželi da me napusti. Bio sam baš povređen i razočaran. Zatim sam rekao sebi da je sada slobodan i da negde uživa, kao Vili. Svejedno, nisam bio u potpunosti spokojan. Moje muke i nedoumice trajale su do sumraka. Tada je došao kolega, stariji i iskusniji golubar, i doneo mi Tupavog. Rekao je da je došao u njegov golubarnik.
Dok mi je pružao goluba, tiho sam mu rekao da ga zadrži i da mi više ne treba.
Otišao sam, seo ispred kaveza i gledao u rešetke dok nije bilo vreme za večeru.
Нема коментара:
Постави коментар