Džep pun snova

                Počelo je da se smrkava, iako je bilo jedva šest posle podne. U šumi, naročito ovako gustoj i bujnoj, brzo ponestaje dnevne svetlosti. Odlučio je da se ulogori pored orahovog drveta. Bio je začuđen što je naišao na njega. Kroz šumu putuje mesecima i nije primetio ni jedno orahovo stablo, sve do sada.

                Dok je podgrevao večeru, primetio je kako ga iz grma posmatra par očiju. Na trenutak srce mu je stalo. Pomislio je da je neka velika životinja, koja se sprema da ga napadne. Zatim je shvatio da se radi o lisici i odahnuo.

                Bila je sitna i izgladnela. Jedino krupno na toj lisici bile su oči. Iako nije mislio da mu predstavlja pretnju, bacio je malo hrane ka grmu. Lisica je samo šmugnula u noć. On se ušuškao u vreću i zaboravio na lisicu. Ujutru je primetio da je hrana koju je bacio nestala.

                To veče, iako je ponovo šmugnula, lisica se nešto brže vratila po hranu. Nakon nekoliko dana, zaboravio je zašto je uopšte počeo da putuje - važno je bilo da se smrkne i ulogori. Kada bi lisica došla, sedeli bi i pričali do kasno u noć.

                Jedne večeri, negde iz dubina njegovog ranca ispade srebrnjak.

                „Šta je to?“ upita lisica.

                Dugo se zamišljeno igrao novčićem. Lomio se, a onda je progovorio:

                „Pre nekog vremena, ne znam ni sam koliko, sanjao sam. Ne znam šta, ali znam kolliko sam srećan bio kada sam se probudio. Dok sam se sanjiv protezao po krevetu, ispod jastuka našao sam ovo. Od tada putujem da nađem osobu koja će mi pomoći da vidim šta je unutra.“

                „Baš si budalast. To je samo parče lepo oblikovanog metala. Ne može ništa biti unutra, kao što ne možeš izvaditi perce iz klikera. Verujem da si to pokušao?“

                Postiđeno je klimnuo.

                „Mani se gluposti, i hajde da spavamo.“

                Kada se probudio, nije bilo lisice, a ni srebrnjaka.