Osmeh

Ušao je u kuhinju. Naslonio ju je na radni sto, i zagledao joj se u oči. Nije osećao nikakvu emociju. Nema tuge, besa ili razočarenja. Samo praznina i neumoljiva logika. Tihim, ravnim glasom počeo je da postavlja pitanja.

- Gde su devojčice?

- U vrtiću, gde bi bile.

Raskopčao joj je nekoliko dugmadi košulje.

- Zašto  nosiš „srećni“ brus?

- Šta se dešava? Kakva su ti to pitanja?

Nervozno je prebacila kosu iza uha.

- Kako to da si u ovo vreme u stanu?

- Izašla sam ranije.

- Zamolio bih te da ne lažeš i ne vrdaš. Što pre završimo, pre ćemo početi. Zašto si sada u stanu?

Iznenađeno je gledala u njega.

- Šta da završimo i šta da počnemo?! Jesi li dobro? O čemu ti, čoveče, pričaš?!

Pokušala je da mu opipa čelo. Samo je odgurno njenu ruku.

- Odgovori mi.

- Idiote, danas nam je godišnjica! Htela sam da nam pripremim nešto!

- Kakva ironija. Godišnjicom se naziva i godina dana od smrti osobe.

Udarila mu je šamar.

- Da li si ti čuo šta sam rekla?

Zgrabila ga je za košulju, i iako dosta sitnija od njega, protresla ga.

- O čemu pričaš?!! Šta se dešava?!!

Osetio je da joj glas podrhtava. Bila je na ivici suza.

- Jutros sam prolazio ispred zgrade kompanije u kojoj radiš. Video sam vas.

Sklonila je ruke sa njega i, na trenutak, naslonila se na sudoperu. Nasula je sebi čašu vode, otpila gutljaj i umornim glasom sa dozom ironije upitala:

- A šta si to video?

- Tebe kako pažljivo slušaš i upijaš svaku reč. Njega kako priča. Tebe kako se smeješ. Bio sam desetine metara od vas, ali znam da su ti oči sijale – lice jeste. Nisam te odavno video tako vedru. Životnu. Sve to trajalo je nekoliko sekundi. Za mene – čitavu našu budućnost. Otići ću po devojčice, i usput im objasniti zašto više nećemo živeti zajedno.

Nemo je gledala kako se vrata iza njega zatvaraju.