Na bregu, ispod krošnje starog oraha, nalazi se pravougaoni, drveni sto i dve stolice, jedna naspram druge. Na stolu su dve čaše soka od narandže. Na jednoj od stolica sedi čovek, koji zamišljeno gleda ispred sebe, i naposletku progovori.
- Zašto me tako gledaš Šeširdžijo? Šta ti nije jasno? Neko mora da te dozove pameti. Na tvoju žalost, taj zadatak pripao je meni. Čujem da moji prethodnici nisu bili preterano uspešni. Zato sam rešio da isprobam novi pristup.
Želim da se plašiš. Nije mi namera da ti uteram strah u kosti. Načiniću skelet od straha, a zatim ću sporo i bolno zameniti svaku tvoju kost.
Paranoju ću ti podići na potpuno nov nivo. Učiniću da ti oči toliko porastu, da ćeš postati jedno veliko oko-strahokaz koje će se panično trzati na svaki šum. Dovući ću te na granicu ludila i onda te gurnuti na stranu razuma.
Ne plaši se tame. Sa tamom znaš na čemu si. Nateraću te da se plašiš svetlosti. Ostaće ti samo jedno mesto za skrivanje – tvoj um, a tu ću te čekati ja. Samo ću biti tu i posmatrati šta radiš. Posmatraću kako postaješ kanibal. Grickaćeš sebe kao miš, a onda sve krupnijim i sigurnijim zalogajima. Kada dođeš do zadnjeg zalogaja, kada pomisliš da si završio sa osećanjem dubokog prezira i gađenja prema sebi – povraćaćeš. Nakon toga, sve ispočetka.
Čovek je naglo zaćutao. Sedeo je nepomično nekoliko trenutaka, izgubljen u nekim svojim mislima. Kao da je doneo neku odluku, ustao je i seo na praznu stolicu preko puta njega. Otpio je gutljaj soka, i sa osmehom koji sita mačka ima dok gleda debelog pacova i šapom mu pritiska rep, prošaputa:
- Bio sam tamo.
- Bio sam tamo.
Нема коментара:
Постави коментар