Bauk

Nepregledna, ravna ploča ljudskog razuma. Tama. Iako nema izvora svetlosti, sve se jasno vidi. Zapravo, jasno se vidi ništavilo. Negde na ploči, nacrtane su dve žute kružnice. Presecaju se tako da obod jedne dodiruje centar druge, i obrnuto.

Unutar jedne od njih stoji čovek. Teško je proceniti da li je mlad ili star. Sve zavisi od toga po čemu sudite o njemu. Ako gledate koliko je živ, onda je mlad. Ako je bitnije šta je peživeo, onda je u samrtnom ropcu. Naravno, podrazumeva se da morate biti dovoljno „oštećena roba” da biste uopšte nabasali na ovaj prostor, ili odsustvo istog. Ako ste dovoljno disfunkcionalni, verovatno vidite devojčicu koja stoji ispred njega i priča sa njim.

- Zdravo tata. Dugo mi je trebalo da te nađem.

- Ćao malena.

- Zašto si me ostavio? I zašto stojiš tu tata? U tom krugu?

- Nikada te ne bih ostavio. Ne mogu da zamislim život bez tebe. Ti si moje sunašce, nemoj to nikada da zaboraviš. Samo te je jedan loš čika odveo. Ovde sam zato što je ovo moje mesto, malena.

- Kako znaš da si na pravom mestu?

- Zato što sam mnogo godina hodao, i kada sam se našao ovde, jednostavno sam znao da sam došao na pravo mesto i da ću ovde ostati zauvek. Mala si još. Znam da te ova rečenica nervira, ali kada porasteš, shvatićeš.

- Ali, ja hoću da znam odmah.

- Bojim se da to ne ide tako. Žao mi je, ali ne mogu da ti pomognem...

- A zašto je ovaj krug pored tebe prazan? I zašto se preklapa sa tvojim krugom?

- Prazan je zato što neko nije dovoljno dugo hodao da bude siguran da je to pravi krug. A što se tiče preklapanja... I za to ćeš morati da sačekaš. Žao mi je.

- A do kada ćeš ti da čekaš tu?

- Koliko bude potrebno.

- Ovde je mrak, zar se ne plašiš bauka?

- Plašim se.

-I ja se plašim. A, zašto onda ne odeš?

- Zato što nemam gde. Ovde je moje mesto. I samo da znaš, ne vredi bežati. Gde god se sakrila, bauk te uvek pronađe.

- Je l' to kao u Hariju Poteru?

- Tako nekako.

- A odakle sam ja došla?

- Ne smem da ti odgovorim.

- Zašto?

- Ako ti odgovorim na pitanje, znaćeš i zašto nikada nikoga neće biti u drugoj kružnici. A kada nešto izgovoriš, nema nazad. Ja ne želim da te reči budu izgovorene, i zato ne mogu da ti odgovorim na pitanje. Zato što me voliš, nećeš me to više nikada pitati. Je l’ tako?

- Valjda. Mogu li ja malo da stojim u drugom krugu? Da ne budeš sam...

- Nažalost, ne. Trenutno, tvoje mesto je između ove dve kružnince. Ali, imamo mali problem. Ti ne postojiš, baš zato što je ova kružnica prazna. Opet, postojiš, jer sam ja ovde, i nemam gde da odem. Sve ti je to previše uzročno-posledično. Ako uopšte razumeš šta hoću da kažem...?

- Razumem, tata.

- Bauče, hoće li ti ikada postati dosadno da se poigravaš sa mnom?

- Ne, neće. Do sledećeg susreta, idote.

Nepregledna, ravna ploča ljudskog razuma. Dve žute kružnice koja se preklapaju, i čovek koji stoji u jednoj od njih.