Ko živ, ko mrtav

Kola hitne pomoći zaustavila su se, uz škripu guma, na Centralnom trgu. Dva bolničara istrčala su i uputili se ka klupi pored fontane. Uostalom, okupljena masa nepogrešivo je ukazivala na kom su mestu potrebni.

            Progurali su se kroz okupljene ljude, i zatražili od njih da se malo udalje. Jedan od njih zamolio je čoveka koji ih je pozvao da sačeka dolazak policije. Drugi je prišao telu koje je bilo na klupi. Procenio je da muškarac koji je sedeo na klupi nema više od trideset godina. Iako je bilo očigledno da je to suvišno, prislonio mu je dva prsta na vrat, da proveri puls.

            A onda – šok! Bio je toliko iznenađen, da nije mogao da progovori i dozove kolegu. „Pokojnik“ je otvorio oči i pogledao ga. U nanosekundi, ubedio je sebe da je to refleks, i prisetio se da mu se ovo već jednom desilo. Okrenuo se da pogleda gde mu je kolega, i učinilo mu se da je perifernim vidom spazio da je muškarac na klupi ponovo trepnuo. Dok je ubeđivao sebe da polako gubi razum, shvatio je da, zapravo, i ne zna da li je osetio puls pod prstima. Bio je toliko smeten, da je zaboravio šta je počeo da radi. Pre nego što je stigao da se pribere, muškarac sa klupe je nehajnim pokretom sklonio njegovu ruku, i ljubaznim, staloženim glasom upitao ga: „ Hoćete li mi reći šta se ovde dešava? Izgleda da sam malo zadremao.“

            Bolničar je samo pao u nesvest. Da je video da ga njegov pacijent uhvatio, verovatno bi se opet onesvestio. Od okupljene radoznalaca, ostalo je samo njih nekoliko skamenjenih. Ostali su se razbežali. Bolničar koji koji je uspeo da sačuva mali deo pribranosti, uspeo je da pozove još jedna kola hitne pomoći.

            Vrlo brzo, muškarac sa klupe strpan je u ambulantno vozilo i prebačen u Okružnu bolnicu. Tu je smešten na krevet jedne male sobe bez prozora. Nekoliko trenutaka kasnije u sobu je ušao ljutiti glavni hirurg govoreći: „ Neko će da popije otkaz ako ste me izvukli iz operacione sale...“, a onda je gledajući u muškarca na krevetu, tihim glasom dovršio rečenicu,“...bez razloga.“.

            Prišao mu je i opipao mu puls, a zatim ga istim, tihim glasom punim neverice upitao: „Gospodine, znate li da vi zapravo nemate puls?“

            „Znam; ali ne znam ko će objasniti mom šefu zašto se nisam vratio sa pauze za ručak.“

            „A, znate li, da vam iz grudnog koša, u predelu srca, viri drška noža?“

            „Znam.“

            „Znate li da, pri tome, uopšte ne krvarite i da nemate krvavih fleka na odeći?“

            „Pobogu, čoveče, pogledao sam se u ogledalo pre nego što sam izašao iz stana. Naravno da znam. Ne bih u prljavom i isflekanom odelu krenuo na posao.“

            „Da sumiramo: nemate puls, ne krvarite, imate nož, najverovatnije zaboden u srce...“
            „Nije najverovatnije, već je tako. Imam u torbi rendgenski snimak koji to potvrđuje.“

            „Ne smeta Vam da mi napravimo još jedan?“

            „Ne, doktore ne smeta. Samo, prošao sam već sve ovo sa jednim tvojim kolegom u drugoj državi i bolnici. Šta kažeš da pređemo na deo kada mi potpisuješ otpusnu listu, i u neverici gledaš kako odlazim?“

            „Ne, ja... Ja ne mogu... Mi moramo da Vam pomognemo, da Vas izlečimo...Da uklonimo nož...“

            „Gospodine, da li osećate bol?“, umeša se jedna od doktorki koje su došle sa hirurgom.

            „Ne osećam. Zapravo, boli me samo u jednom slučaju koji ću vam pokazati kada me priključite na monitore rada srca. Kada završimo sa tim, ja idem kući. A što se tiče vađenja noža, reći ću vam isto što i vašem kolegi, a to je Z-A-B-O-R-A-V-I-T-E na to ! Odgovor na vaše pitanje je zato što ne želim i zato što niko ne zna šta će biti kada ga izvadite. Mogla bi tu ostati nezalečiva rupa, koja kvari smisao stvari. Kao kod američke krofne. Možda je ona lepa kao krofna, i ukusna kao krofna, ali svejedno, ona i dalje ima rupu na sredini. I iako uživate dok je jedete, niste zadovoljni jer jedete krofnu sa RUPOM!“

            „Ali, tehnički, Vi ste mrtvi. Ne vidim šta imate da izgubite, a mogli biste dati veliki doprinos medicini.“

            Udario je hirurgu tako jak šamar, da je nadjačao monotoni ton aparature na koju su ga povezali. „Da li bi mrtav čovek mogao da vam udari šamar? Ovaj nož mi nimalo ne smeta. Činjenica, sva odeća mi ima rupe, da bih ga provukao, ali šta je – tu je. I bilo bi lepo kada bi mi neko doneo čašu vode. Onaj sendvič što sam pojeo za ručak mi je baš loše pao na želudac.“

            „Dakle, doco, prestanite da piljite u mene tim pogledom punim mržnje. Obojica znamo da me nećete udariti, jer sam vaš pacijent. Bolje pažljivo pratite opremu, ovo nameravam da uradim samo jednom, vraški boli.“

Uhvatio je dršku noža šakom, i okrenuo je za tristašezdeset stepeni., pri tome ispuštajući bolan uzdah. Svi su otvorenih usta gledali kako se sinusoida na displeju ponovo pretvara u ravnu liniju.

            „Čekajte, hoćete da kažete da kada okrenete nož, Vaše srce počinje da kuca?“

„ Dok, ako si odlučio da promeniš profesiju i pređeš u inžinjere – zaboravi. Zato nemoj ni pokušavati da naprežeš mozak kako bi smislio uređaj koji bi okretao parče noža koje je u mom srcu, dok bi ostatak izvadio.“

„Ali, kako znate...“

„Vaš kolega...Svi ste vi kasapini isti.“ Ustao je. „Hoćemo li sada do vaše kancelarije da završimo papirologiju?“

„A rendgen?“

Osmehnuo se. „To ćemo kada svratim na obdukciju.“ Nonšalantno je prebacio ruku doktoru preko ramena i blagim pritiskom usmerio ga ka vratima. „Hajde doco, ne slaži takvu facu. Nisi dete i nisam ti uzeo omiljenu zvečku. Nemoj da brineš za mene, nisam u životnoj opasnosti, zar ne?“

Kroz vrata sobe izašli su živ, i ne toliko živ čovek. Jedan sa polusetnim sjajem u očima čoveka koji je video budućnost, i drugi – ozbiljan i zaokupljen uklapanjem stvarnosti u logiku ili obrnuto.