Postoje trenuci kada si neraspoložen, iako su ti džepovi puni slatkiša. Ne
daš ih drugima, jer si jedan przničav hrčak, i hoćeš da i drugi pate. Onda te
grize savest zbog takvog ponašanja, ali ne možeš da prestaneš, i samo toneš
dublje u netrpeljivost prema sebi.
Postoje trenuci kada si usamljen, iako si okružen prijateljima koji te
vole.
Postoje trenuci kada veruješ da si trojica u jednom: Atlas, Sizif i
Prometej. Ne, znaš da si to. I tu nema pomoći.
Svaki taj trenutak samo bljesne i prođe, ali danima ne vidiš dobro. Hodaš
uvijen u tamnoplavi ogrtač. Tada ti se čini da se svaka zvezda u univerzumu
kojoj priđeš - ugasi.
A onda, šetajući ulicom nakon kiše, šutneš kamenčić koji bućne u baru. Voda
iz bare poprska belu suknju.
Potom slušaš pljusak uvreda i objašnjenja gde, kada i kako treba šutirati
kamenčiće, ako ih uopšte treba šutirati.
Međutim, ništa od toga ne čuješ. Samo u zelenim očima vidiš zvezdu koja se
nije ugasila, iako si joj prišao.
Postoje večnosti kada ljubomorna rulja opseda tvoju kolibicu. Žele da te
izvuku napolje i da vilama i grabuljama raskomadaju tvoju sreću. A ti si
spokojan. Znaš da je tvoja sreća neuništiva.
Postoje večnosti kada si ubeđen da si sardina, i uživaš u plivanju sa
ostatkom jata. Ipak, znaš da jato, zapravo, činite vas dvoje.
Postoje večnosti kada misliš da si toliko veliki, da bi mogao da popiješ
čitav Mlečni put.
I svaka ta večnost traje trenutak.
Zatim se, jednog dana, probudiš i shvatiš da u zelenim očima više ne vidiš
zvezdu. Zapitaš se da li se zvezda ugasila tog jutra, ili mnogo, mnogo ranije,
a ti to nisi primetio. Samo na trenutak ta misao zatalasa ti likvor, i talasi
se ne smiruju.
Sledećeg dana pored nogu, koje izviruju iz čiste, bele suknje, stoji kofer.
Potom slušaš ljubazne reči i nežne klišee i fraze. Međutim, ništa od toga
ne čuješ.
Samo vidiš svoje nebo sastavljeno od dugih trenutaka, i rupice koje je po
njemu načinila večnost.
Nakon nekog vremena, zatekneš sebe kako sediš u bari zajedno sa kamenčićem.
Gledaš u nebo, i svetlost koja prolazi kroz rupice iritira te. Kvari celovitost
tame. Ti želiš da tama bude savršena, da se umotaš u nju i nikada da ne ispužeš
napolje.
Konačno, nakon više ili manje vremena, shvatiš. Kroz rupice ne bi mogao da
vidiš svetlost, ako negde tamo ne postoji izvor iste, zar ne? Radoznalost u
tebi preovlada, a i smučilo ti se sedenje u bari. Pocepaš tkanje u koje si se
zapetljao, i pred tobom bljesnu milijarde galaksija.
Postoje mali koraci, koje je najteže načiniti.
