Stajao je na trotoaru i čekao da se upali zeleno svetlo za pešake. Neka je jedna linija „zebre“ dugačka dva
metra, i neka je široka pola metra. Ako je prečnik novčića od pet dinara dva
centimetra, to znači da se na jednu liniju zebre može poređati sto puta
dvadeset puta pet... deset hiljada dinara. A ako bi...
Osetio je da mu je neko nešto tutnuo u ruku. Čuo je: „Zasladi se.“
Automatski je prihvatio. Kakav si ti
retard! Možda je i bomba, a ti si vrlo ležerno...Spustio je pogled ka
šakama. Ne, samo krem bananica. Svejedno,
i dalje si retard. Okrenuo se da pogleda ko mu je dao slatkiš. Video je
samo plavu kosu vezanu u konjski rep, tamnosivi kaput dug do crnih čizama, koje
su se lagano udaljavale.
Svetlo na semaforu se promenilo, i mehanički je zakoračio. Hodao je i
gledao celofan po kom se sa unutrašnje strane razmrljala čokolada. Brzo je
tutnuo slatkiš u unutrašnji džep jakne. Šta
ako se još više rastopi? Premestio ju je u spoljašnji džep. Zašto se uopšte brinem? Zašto mi je ona
devojka uopšte dala bananicu? Šta je htela reći onim Zasladi se? Kako je
izgledala? Da l’ je lepa? Kolike li joj su grudi? Koji sam moj zurio u pešački?
Možda joj se sviđam? Da, naravno, sviđaš joj se - retardu!
Nova misao ga žacnu. Šta ako je
bananica ukradena? Jesam li ja saučesnik? Možda da je pojedem i tako uništim
dokaze? Trebao bih obrisati otiske sa celofana pre nego ga bacim. A šta ako je
ona ludi masovni ubica? I ako je bananica otrovana? Ili je u njoj neki
paralitik? Ma, nije moguće da je ubica. Ona je devojka, verovatno mnogo lepa. I
što je još verovatnije, misli da sam i ja baš lep, inače mi ne bi dala
bananicu. Je l’ tako? Tako je, retardu.
Hodao je ulicom kojom je mnogo puta prošao. Uskoro će novi pešački. Opet, nikada se ne zna. Nastavio je sa
razmišljanjima. Da bacim ovo? Ali, to je
hrana, a hrana se ne baca. Da je dam nekome? A šta ako je stvarno otrovna, i
tako ubijem nekoga? Šta da kažem policiji, neka devojka za koju nisam siguran
kako izgleda, dala mi je krem bananicu, a meni bilo žao da je bacim, pa sam
slučajno ubio nekoga? Najjadniji izgovor za nečije ubistvo.
Nekoliko stotina metara dalje, vozač automobila vikao je u slušalicu
mobilnog telefona: „Slušaj, taj izveštaj mi pošalji u roku od odmah! Ne! Ne
zanima me ko ti je juče umro. Čak i da sam ja UMRRR...“
Dakle šta uraditi sa ovom
bananicom? Je l’ ovo neki znak ili šta li već? Nije ni primetio kada je zakoračio na pešački. Nešto što treba da rastumačim, pa će mi se
otkriti neke tajne univerzuma?
„..ROOOO...!!!“, vozač pusti mobilni, zgrabi volan sa obe ruke, odupirući
se o njega i pritisnu papučicu kočnice do kraja.
Da je bilo nekoga u blizini, čuo bi uzaludni vrisak guma dok stružu po
asfaltu, tup udarac, i šuškanje celofana krem bananice dok se kotrlja po
asfaltu.
Svetlo na semaforu za pešake promeni se na zeleno.