neZavršeni životi

            Sedeo je na spratu jednog od onih novih, sterilnih kafića. Udobno zavaljen u fotelju u uglu prostorije, posmatrao je krošnju drveta kroz odškrinut prozor. U levo uho dopirala mu je buka saobraćaja, koja se u mozgu potirala sa žamorom ljudi koji je dopirao s desna. Sve u svemu, sedeo je u prijatnoj tišini.

            - Znači, idem sama?! LEPO sam ti rekla...

            Nakon nekoliko sekundi, konačno je shvatio odakle je zvuk dopreo, i zašto mu ta rečenica blista u mozgu. Ne zbog konstrukcije, ili značenja. Već zbog glasa koji ju je izgovorio.

            Sledio se. Blatnjava cokula adrenalinske navale zabila mu se u stomak. Mozak je radio maksimalnom brzinom. Nije moguće. Ako jeste, sada je prošla pored prozora. Umišljaš! Pored sve te buke ti si čuo njen glas. Važi... Moram da znam.

            Poskočio je i strčao niz stepenice. Bacio je pare ka konobaru i izleteo na ulicu. Pogledao je levo – ništa. Desno – ništa. Počeo je da drhti, kao da ima temperaturu. Koji si ti...Učinilo mu se da je desno od sebe video poznatu figuru. Požurio je ka njoj, mimoilazeći se sa ljudima. Šta ako to jeste ona? Šta da kažem? 'alo, jeste li slepi? Vidite da žurim!? Mrdaj, s puta penzosu!! Koliko se nismo videli? Godinu, dve, četiri?

            Dospeo je na dva koraka iza osobe za kojom je žurio. Do đavola! Ona je! Šta sad? Šta sad? Srce koje mu je do tada bilo u dušniku, spustilo se u najtamnije kutke pete.

            Ubrzao je korak, dovoljno da počne da je prestiže. U trenutku kada je prolazio pored nje, osvrnuo se, kao slučajno, i pogledao je. Potom je pogled vratio u smer kretanja. I kao vrhunac predstave, ponovo se okrenuo ka njoj i na lice smestio iznenađen izraz.

            - Heeeeej-progovorio je. - Jesi li to stvarno ti?-nastavio je. Bravo genije. Bravo. Aplauz.

            Stala je. I on. - Hej! Da, ja sam.- zagrlila ga je. -Nisam se toliko promenila?- od njenog glasa tako blizu njegovog uha srce mu je jurnulo naviše, i sudarilo se sa mozgom.

            Shvatio je da zagrljaj traje malo duže nego što je pristojno, pa ju je usplahireno pustio i malo se odmakao od nje, trljajući oznojene dlanove o farmerke.

            - Zapravo, baš si onakva kakvu te pamtim. Još i lepša.- dok je to izgovarao, osmotrio ju je. Da, definitivno jesi lepša. Ili je to zato što te dugo nisam video. Samo, deluješ malo...odraslije. Ozbiljnije. I, iscrpljena si. Mada, to uobičajeno vešto prikrivaš.

            -Hvala. Kako si ti? Šta radiš?

            Evo ga... Nakon ovoga ja tebe pitam kako si, i sledi konstatacija kako je lep dan. – Ništa posebno, baš sam sed...- ugrize se za jezik- šetao sam bez nekog posebnog cilja. Lep je dan, rekoh, da ga iskoristim.

            - Slobodan vikend, a? Zaboravila sam kako to izgleda...

            - Pa, izgleda da danas ne radiš? I ti uživaš u šetnji?

            - Uzela sam slobodan dan. Idem, tu u jednu privatnu kliniku, na ultrazvuk.

            - Šta ti je?- prisećao se njenih boljki. Bubrezi? Želudac? Jajnici?

            - Trudna sam.- osmehnnula se.

            Mozak mu je otvorio posudu sa tečnim azotom, i sadržaj posuo po srcu. Zatim je isto bacio što je dalje mogao i posmatrao kako, topljena njenim osmehom, bela prašina postaje crvenkasta izmaglica. Odmakao se korak od nje. Osmotrio ju je od glave do pete. –Ne izgledaš trudno.- naposletku progovori napuklim glasom, i pokuša da se osmehne. Ha-ha. Baš duhovito. Pogledom je u njenim očima lovio dokaz da ga zavitlava.

            - Šesta nedelja.- i dalje se osmehivala. -Danas bi trebalo da čujemo otkucaje srca.

            E, ako ovo nije ironija, ja ne znam šta je. Barem su joj jajnici zdravi. Da  mi se ne povraća, bilo bi smešno. Da joj pružim ruku, ili da je zagrlim, ili ništa?

            Nakon trapavog polu-rukovanja, polu-zagrljaja, progovorio je jedno nesigurno čestitam.

            - Ideš sama?

            - Naravno. Čemu takvo pitanje?

            - Ne, sećam se, ranije sama nisi mogla ni...- glas mu je utihnuo pod njenim pogledom. – No,- reče malo vedrijim glasom- to je bilo ranije. Ljudi se menjaju, zar ne?

            - Da.- pogledala ga je smrknuto.

            - Dobro, da te ne zadržavam onda. Pošto se krećeš u mom pravcu, dozvoliću ti da mi praviš društvo.- nasmeja se šeretski, i uhvati je pod ruku. Zakoračio je i lagano je povukao sa sobom. Da l' sam ovo ja, i ŠTA TO RADIM?!

            Koračala je ćuteći, i gledala ga ispod oka.

            - A gde je..ovaj...tata? Ovo sam izgovorio naglas?

            - Zauzet je. Radi.

            - Ja nikada ne bih propu... Ne izgovaraj tu rečenicu do kraja. Ne izgovaraj!

            - Radi!-zarežala je na njega.

            - Šta to pričam? Baš me iznenadio ovaj susret. Htedoh reći da nikada ne bih pomislio da ćeš zatrudneti...Bravo. Baš si se iščupao. Aplauz. Magarče!...sada. Mislim, mlada. Ćuti! Zbog karijere, i to...UMUKNIIIIIIIIIIIII!

Stigli su do klinike. Ignorisala je izrečene gluposti.

- Ulazim ovde. Baš mi je drago...

- Hoćeš da uđem sa tobom?- prekinu je. ŠTA PRIČAŠ TI?! EJ!!?

Čitavu večnost gledala ga je u oči i ćutala. –Svejedno  mi je.- naposltektu odgovori.

- U tom slučaju- prišao je vratima i otvorio ih- izvoli ući. Ušao je za njom.

Posmatrao joj je telo dok su se peli uz stepenice, i dok je pričala sa medicinskom sestrom. Okani se tih misli magarče. Primetio je da sestra klima u njegovom pravcu, a onda je ona žustro, odrečno odmahnula glavom. Da, ja nisam otac i neću prisustvovati pregledu. I? Ko sam onda ja? To te pitanje muči kokoško? Pa, iskren da budem, i mene...

Ona je otišla u ordinaciju, a on se sakrio iza časopisa koju su bili razbacani po stolu čekaonice. Pregled je brzo završila. Valjda je to dobar znak.

Prišla mu je, i osmehnula se. - Gotovo je. Idemo.

- Sve je ok?- upita je dok su silazili niz stepenice.

- Da, sve je u savršenom redu- odgovori mu i mahnu papirom koji je stezala u desnoj šaci.

- Šta je to?- otvorio je vrata da izađe.

- Hvala. Snimak bebe.

Oči su joj sijale kao dve zelene supernove. -Mogu li da pogledam? Nikada nisam...

            Pružila mu je papir. Izgubljeno je gledao u njega, i nigde nije video bebu.

            - Ovde.-ubola je prstom u nešto što je ličilo na veliko zrnce pasulja.

            - A-ha... Dobro, drago mi je da je sve ok.

            Uzela mu je papir iz ruku. - Hvala na društvu. Drago mi je što sam te srela. Moram da idem.- Poljubila ga je u obraz. - Ćao.

            - Takođe.-promrmljao je. - Ćao.

            Gledao je kako se brzim korakom udaljava. I, magarče nad magarcima, ŠTA SAD?