Love Inc

            Aaaaaa, neće to moći tek tako da prođe, razmišljao je dok je marširao ulicom ka odredištu. U levoj šaci stezao je crvenu, plastičnu karticu, a u desnoj mobilni telefon.

            Približavao se cilju. Dosta mi je više da me ZAJEBAVA ko stigne! Pogeo je glavu poput bojnog ovna i ubrzao korak ka zastakljenom zidu zgrade. Četiri koraka do pravde, tri... Zaustavio se na na centimetar od automatskih vrata, koja se nisu otvorila. Šta dođ... Vratio se dva koraka unazad, i ponovo krenuo ka vratima. Ništa. O, vidim, inspekcija će imati posla. Radno vreme počelo im je pre šest i nešto sati, a... DOĐAVOLA! Na vratima je bila nalepnica dimenzija barem 20x60cm na kojoj je pisalo IZLAZ.

            Dok su se ulazna vrata nečujno otvorila pred njim, osećanje stida uzaludno je pokušavalo da nadvlada pravednički bes. Čak je i onaj sarkastični glasić, u ćošku mozga, bio neprirodno tih.

            Bilo je teško proceniti veličinu prostorije u koju je ušao. Neonska svetlost odbijala se od zastakljenih površina i ogledala. Od poda do plafona bili su redovi polica hromirane konstrukcije i sve su bile zastakljene. Svaka pregrada police imala je elektronsku bravu, a unutar svake pregrade bilo je tuce kartica, poput one koju je stezao u šaci.

            Međutim, danas nije došao u razgledanje. Imao je MISIJU! Zaputio se ka Info pultu. Sada ćete svi vi videti... Radnica mu je bila okrenuta leđima, i uopšte nije primetila da već osamnaest sekundi čeka. Mogao bih da joj odnesem stolicu na kojoj sedi, ne bi primetila! Eto, ko sve danas radi...  posle se pitamo gde je poštovanje prema potrošaču! Tresnuo je karticom o pult, i udahnuo puna pluća vazduha, u nameri da saspe bujicu uvreda, više je i zaboravio na čiji sve račun.

            Radnica se lagano okrenula ka njemu. Dođavola, dođavola, DOĐAVOLA! Prelepa je! „Šta je bilo,a!?“, upita ga sarkastični glasić. „Ne svađamo se sa lepim ženama, a!? Svinjo jedna muška! Da mogu odselio bih se odavde!“, nastavljao je glasić.

            - Dobar dan, gospodine. – obrati mu se radnica. U njenim očima jasno je video da ga ne smatra gospodinom, niti mu želi dobar dan.

            Izdahnuo je vazduh i pomrimljao nešto.

            - Oprostite, nisam Vas čula?

            - Dobar dan.- osetio je da mu obrazi gore.

            Gledala ga je kao nekoga ko je greškom pušten iz ustanove u kojoj se moda nije promenila od kako su uvideli da vezivanje rukava na leđima radi posao.

            „'ajmo osvetniče! Branioče prava potrošača! Saspi joj vreo bes u PrElePo lice!“

            Umukni! Pogledaj je, kako da vičem na nju... ona sigurno... Nije čuo nastavak sopstvenih misli, jer je glasić počeo vrlo glasno da se smeje.

            Što je duže gledao u njene autoritativne oči, sve je više uviđao, da je možda pogrešio i prenaglio.

            - Oprostite,- reče joj -  da li bih mogao popričati sa vašim menadžerom prodaje?

            - Možete li?

            - Mislim,- zemljo otvori se - mogu. Da li biste ga mogli pozvati ili me uputiti do njegove kancelarije?

            - Ah, naravno gospodine. Sačekajte samo trenutak.- Podigla je telefonsku slušalicu, pritisnula nekoliko brojeva, i tiho pričala nekoliko sekundi. – Pođite ovim hodnikom. – pokaza mu rukom na jedan jedini hodnik pored info pulta – Četvrta vrata sa leve strane. Očekuje Vas.

            - Hvala.- pokušao je da se osmehne šarmantno zavodnički. „Jok. Ne ide ti.“, obavesti ga glasić.

Dok je koračao hodnikom i brojao vrata, pokušavao je da organizuje mrvice besa u jednu veliku mrvu. Nije mu uspevalo. Odlučnost ga je napuštala poput miša koji napušta brod, jer je glupavi glasić skakutao po mozgu i vikao „Tonemo! Tonemo!“

            Nesigurno je pokucao na vrata i ušao u kancelariju. Za stolom je sedeo prosedi, bucmasti čovek, lica ozarenog kao da je dobio ključeve fabrike čokolade.

            Ustao je sa udobne radne stolice, i pružio mu ruku. – Dobar dan, gospodine...?

            - Potrošač.- Ni sam nije znao odakle mu hrabrost da izgovori tako nešto.

Za trenutak senka je preletela licem starijeg čoveka. – Potrošač, kažete. Neka bude tako. Zovite me i krčag, ali nemojte da me razbijete. Je l' tako?- Prijateljski ga lupi po ramenu otvorenim dlanom. –Izvolite, sedite.

Više se sručio u fotelju, nego što je seo. Bio je zatečen svom tom srdačnošću. Kako da besnim na ovako finog čoveka? Podseća me na pokojnog dedu....

„Ej?“, začu se glasić.

ŠTA JE?!

„Ništa, ništa...“, odgovori mu glasić, gušeći se u gromoglasnom smehu.

- Koleginica sa info pulta mi kaže da postoji problem?

- Da. Evo ga.- Okrenuo je telefon koji je sve vreme držao u šaci, tako da dekica može da pročita „Svinjo muška. Zbogom.“

Menadžer prodaje skrenuo je pogled sa displeja na njega. – Dobro. Očigledno Vam je to problem, ali kakve veze to ima sa Love Inc.?

Bez reči, pružio mu je karticu iz leve šake.

- Da vidimo šta to imamo ovde- reče menadžer nameštajući naočari za vid. – Ah, 'Zauvek zajedno v2'. Odlična verzija.

Provukao ju je kroz čitač kartica. Okrenuo je monitor računara tako da obojica mogu da vide program koji se pokrenuo.

- Ah, mislim da vidim u čemu je problem. Kartica je validna još četiri meseca, četiri sata i četrdesetčetiri stotinke.

- Upravo! A znate koliko sam je...

- Da, evo sada ćemo da pogledamo. Platili ste je ne napredovanjem u karijeri za ove dve godine. Morali ste da počnete da nosite papuče kada ste u stanu, i prestali ste da pijete pivo. – Uputio mu je značajan pogled.

Slegao je ramenima. - Vredelo je.

-Uf, ima ovde još nekoliko 'bolnih' stavki... Pročitali ste našu Izjavu o odricanju odgovornosti pre nego što ste je potpisali?

- Da, jesam.

- Znate da mi nismo odgovorni u slučaju više sile, smrti, nesreće i stupanja na snagu kartice višeg prioriteta?

- Da, znam.- Počeo je da cupka nogom. – Možete li samo da mi izdate novu karticu koja će trajati još četiri meseca, i da ona i ja ostanemo korisnici?

- Zapravo, ne mogu.- sada se osmehivao kao da je saznao da će dobiti ključeve dve fabrike čokolade. – Neophodno je da kartica prođe proveru našeg tima...- prestao je sa okretanjem točkića miša. – Zapravo, ni to neće biti neophodno. Definitivno nećete dobiti produženje ugovora.

-MOLIM?

- Čoveče,- umesto osmeha bila je ravna crta stegnutih usana koja ima nameru nekoga da izudara.
- U dnevnom izveštaju piše da ste sinoć PREVARILI osobu sa kojom koristite kariticu! - ugasio je program, i pritisnuo dugme pored monitora.

- Kakve to veze ima? Kartica važi još četiri meseca! Ovo od sinoć nije trebalo da utiče na bilo šta. Uostalom, bilo je potpuno beznačajno, i slučajno.

- Nije trebalo da utiče? Beznačajno? Slučajno? - posmatrao ga je kao sita roda tronogu, nagojenu žabu.

- Da. Jednostavno se desilo.- osetio je kako su mu dlanovi mokri, i trljao ih je o pantalone. Međutim, odbijali su da prestanu sa znojenjem.

- Jednostavno se desilo?

            - Potpuno van moje kontrole.

            - Dakle, moglo bi se reći nešto poput više sile?

            - DA!- Shvatio je. –Ne. Već, jednostavno...

Prestao je sa pričom, da bi se osvrnuo da vidi ko je to ušao u kancelariju. Dva dvokrilna ormara obučena u uniformu obezbeđenja prišli su mu, i stali na korak od njega.

            Menadžer prodaje ustao je i nasmešio se osmehom koji je pročitao previše izveštaja i nagledao se previše pametnjakovića. – Gospodine Potrošaču, preporučujem Vam da svratite do prve prodavnice zdrave hrane i kupite teglu meda.

            -Meda?

            - Da, tako ćete lakše progutati ponos dok budete molili devojku da se pomirite. Ako Vam je do toga uopšte stalo. A sada, prijatan dan. Ova dva gospodina će Vas ispratiti.

            - Ali, ali... Ne možete tako. Ja sam...

            - Mogu. Nemojte praviti scenu. Sam dolazak ovde bio je pogrešan potez. A za danas ste se dovoljno osramotili time što ste pet minuta pokušavali da uđete na izlazna vrata. Zar ne?

            Osećao je da crveni. - Kad se ovo pročuje, ostaćete bez posla. I vi, i LOVE INC.!! Potrošači plaćaju! Kako mislite da zaradite?

Ono što je čuo dok su ga iznosili iz kancelarije bilo je:
„Ne. Mi smo potrebni vama.“