Ležala je pored
njega, glave naslonjene na njegove grudi. Svetlost ulične rasvete, pomešana sa
mesečinom, ublažavala je tamu u sobi.
„
O čemu razmišljaš?“, tiho promrmlja.
„O tebi. Nedostaješ mi.“, brzo odgovori, kao
da je očekivao to pitanje.
„Pored
tebe sam.“ Uspravi se na lakat i pogleda ga sa mešavinom ljubopitivosti i
očekivanja šale: „Ponovo nešto lupaš? Romantika, a? Beznadežan si slučaj.“
Hteo
je da kaže da bi ona, verovatno, bila prva devojka na svetu kojoj se ne sviđa
romantika. Međutim, ta izjava bi povukla i pitanje koliko je to njih pre nje
volelo romantiku, a on nije želeo da se upušta u objašnjavanje da se uvek broji
od jedan i samo do jedan.
Ćušnula
ga je laktom. „Dakle, o čemu zaista razmišljaš?“
Ćutao
je nekoliko trenutaka, razmatrajući da li iskreno da odgovori ili da pokuša da
joj servira neku belu laž. Naposletku, odluči da rizikuje. „Nisam siguran ko je
tačno ovo rekao... Neko od onih velikih svetskih mislilaca... Mada, možda sam pogrešno zapamtio. No, nije ni bitno. Dakle, neko je rekao da sreća nije
sreća, ako je ne izgubiš. Tako nešto.“
Zastao
je na trenutak, osećajući olakšanje što je to izgovorio, i blago strepeći od
njene reakcije. Ćutala je i mirovala, pa je nastavio. „Ako uzmemo u obzir da ja
sada mislim da sam srećan, i ne samo mislim, već osećam i verujem u to, to
znači da će sve ovo jednom proći. Logično, ti ćeš nešto uprskati. Prevariti me,
ili shvatiti da nisam čovek u kog si se zaljubila ili šta ja znam šta.“
Udahnula
je, i osetio je da se sprema nešto da kaže, pa je brže, bolje dodao: „Ne mogu
da optužujem sam sebe.“ Oćutala je, a on je nastavio sa pričom. „Nakon toga,
sve ovo što sada osećam prema tebi, biće invertovano. Pretvoriće se u
nešto...hmmm...ogavno i katranasto, čega će mi biti pune alveole, i boleće me
svaki udah. Nakon nekog vremena, prihvatiću činjenice i pomiriti se sa tobom, u
sebi.“
Zastao
je na trenutak, boreći se sa podrhtavanjem glasa. „Šta ćeš. Dešava se. I
pretvorićeš se u lepu uspomenu, sa podnošljivo gorkim krajem.“ Duboko je
udahnuo vazduh. „Žao mi je zbog prolaznosti i nestalnosti života.“, zaključi
glasom lažno optimističnog čoveka koji saopštava majci da joj je dete umrlo u
bolovima, ali hej, sva deca idu u raj. „Žao mi je ovog trenutka, jer ću se
prisećati kako si mi ležala na grudima, a ja sam blebetao i blebetao, umesto
da...“, pređe šakom po njenom boku. „Znaš?“
„Da,
da. Znam.“ , reče i nežno izvuče jastuk ispod njegove glave. „Znam da si ti
jedna blesa.“. Udari ga jastukom u glavu. „I, glupkast si.“ Ponovo ga udari, a
on se nije branio, već se razdragano kezio. „Srećom, ja sam inteligentna za
oboje. Od kada si rekao da si srećan, prestala sam da te slušam. To život sa
tobom čini jednostavnijim.“
„Zato“,
reče i skinu majicu, „šta misliš“, dodirnu usnama njegove, „da me voliš sada i
da u svakoj sekundi budeš sa mnom? Da ne razmišljaš o sekundama koje su prošle,
niti da se pitaš šta će biti u onima koje dolaze?“
Setno
se osmehuo i privukao je u čvrst zagrljaj.
