Stajao je na vrhu brda, koje je bilo jedino
uzvišenje u dolini, dokle je pogled dopirao. Zevnuo je i protresao glavom.
–Dobro jutro.- prošaputa suncu koje se pojavljivalo na horizontu.
-Dobro jutro.- odgovori mu sunce. – Znaš, jutros izgledaš kao sanjiva šećerna
vuna.
- Ovaj... Hvala?
- Nema na čemu.
- Zaista to misliš? – upita glasom koji je podrhtavao.
Sunce napravi kratku pauzu.- Da nema na čemu?
- Ne, nego da sam... hmmm...lep? – reče suncokret, i malo poge glavu.
- Oh, Bože. Ne znam kako da protumačim to tvoje pitanje. Pokušavaš da me
provociraš i uvrediš time što mi ne veruješ, ili...
- Ne, ne, ne! Nije to u pitanju.
- Ne prekidaj me! Dakle, ili misliš da lažem, ili zaista nisi svestan
sopstvenog izgleda?
- Naravno da ne mislim da lažeš. Samo...
- Zašto ti činjenica da neko misli da si lep zvuči tako neverovatno?- reče mu
sunce kroz osmeh. – Mada, time si mi, na neki način, još privlačniji.
- Ja - proguta knedlu, - privlačan - ponovo proguta knedlu, - tebi?!
- Ne budi tako iznenađen. Nije kao da se znamo od juče. Pusti me da preostalo
vreme iskoristim da u tišini uživam u pogledu na tebe. Pričaćemo sutra.
- Ali...
- Šššš...
Dok je suncokret
nepomično gledao sunce, sa crvene lale u njegovoj senci, otpade jedna latica.
