Lale i suncokreti

            Stajao je na vrhu brda, koje je bilo jedino uzvišenje u dolini, dokle je pogled dopirao. Zevnuo je i protresao glavom. –Dobro jutro.- prošaputa suncu koje se pojavljivalo na horizontu.

            -Dobro jutro.- odgovori mu sunce. – Znaš, jutros izgledaš kao sanjiva šećerna vuna.

            - Ovaj... Hvala?

            - Nema na čemu.

            - Zaista to misliš? – upita glasom koji je podrhtavao.

            Sunce napravi kratku pauzu.- Da nema na čemu?

            - Ne, nego da sam... hmmm...lep? – reče suncokret, i malo poge glavu.

            - Oh, Bože. Ne znam kako da protumačim to tvoje pitanje. Pokušavaš da me provociraš i uvrediš time što mi ne veruješ, ili...

            - Ne, ne, ne! Nije to u pitanju.

            - Ne prekidaj me! Dakle, ili misliš da lažem, ili zaista nisi svestan sopstvenog izgleda?

            - Naravno da ne mislim da lažeš. Samo...

            - Zašto ti činjenica da neko misli da si lep zvuči tako neverovatno?- reče mu sunce kroz osmeh. – Mada, time si mi, na neki način, još privlačniji.

            - Ja - proguta knedlu, - privlačan - ponovo proguta knedlu, - tebi?!

            - Ne budi tako iznenađen. Nije kao da se znamo od juče. Pusti me da preostalo vreme iskoristim da u tišini uživam u pogledu na tebe. Pričaćemo sutra.

            - Ali...

            - Šššš...

Dok je suncokret nepomično gledao sunce, sa crvene lale u njegovoj senci, otpade jedna latica.