Prvi neuspeh

Imao sam sedam ili osam godina i želju da postanem golubar. Komšija mi je dao kavez u kome je nekada držao papagaja. Nabavio sam goluba (od nečega se mora početi) i prsten koji sam mu namestio na nogu. Dok sam ga posmatrao kako kljuca kukuruz, bio sam toliko ponosan da sam otišao i napravio sebi plaketu. Plaketa je bila korica bloka, na kojoj je flomasterom, i nečim što je trebalo da liči na krasnopis, izraženo veliko zadovoljsto što sam postao član kluba Moćni orlovi.

I sada, dok se svega prisećam, ne mogu da se otmem utisku da je taj golub bio najgluplje stvorenje koje je ikada postojalo. Došao je trenutak njegovog prvog leta. Bio sam uplašen, jer nisam bio siguran da će mi se vratiti. Pažljivo sam ga izvadio iz kaveza, poljubio ga, i bacio u vazduh. Načinio je mali polukrug, i sleteo nazad u kavez. Posle osamnaestog ponavljanja, svega mi je bilo dosta. Ruke su mi otpadale od bolova, a on je izgledao prilično odmorno.

Moram priznati, uništio mi je svaku volju za golubarenjem. Bio sam toliko iznerviran da sam pocepao plaketu. Ipak, iz čistog inata, odlučio sam da od njega napravim letača.

Rečeno – učinjeno. Potrajalo je, i koštalo me živaca, ali uspeo sam da od Tupavog napravim kakvog – takvog letača. Smatrao sam da je bitno što sam uspeo da mu pokažem lepote letenja. Nadao sam se da je shvatio kako je to kada nisi sputan, kada osetiš vetar. Nisam bio siguran da li je Tupavi on ili ona. Pretpostavljam da mi je bilo lakše da mislim da je ON glup, ili ograničen.

Moje uživanje u pobedi nije dugo trajalo. Sve se promenilo pošto sam gledao Sloboda za Vilija. U glavu mi se uvukao crv sumnje. Počeo sam da se pitam da li je Tupavi nesrećan, da li treba da živi potpuno slobodan.

Srećom, pomogao mi je da rešim taj poblem. Jednog jutra, pustio sam ga, i nije se vratio. Prvo sam se pitao šta mu je to nedostajalo. Gde sam pogrešio da poželi da me napusti. Bio sam baš povređen i razočaran. Zatim sam rekao sebi da je sada slobodan i da negde uživa, kao Vili. Svejedno, nisam bio u potpunosti spokojan. Moje muke i nedoumice trajale su do sumraka. Tada je došao kolega, stariji i iskusniji golubar, i doneo mi Tupavog. Rekao je da je došao u njegov golubarnik.

Dok mi je pružao goluba, tiho sam mu rekao da ga zadrži i da mi više ne treba.

Otišao sam, seo ispred kaveza i gledao u rešetke dok nije bilo vreme za večeru.

Strune

„Izvini?“, obratio se devojci koja je stajala ispred njega. Dok se okretala, mozak je beležio ono što su mu oči videle: Visoka oko stosedamdeset centimetara, težina oko pedesetak kilograma – božanski skladno raspoređenih, kratka, ravna, plava kosa. Obučena u uski džins i majicu, bez mnogo nakita. Očigledno je nekada bila pankerka. U svakom slučaju, bio je zadivljen onim što vidi.

Okrenula se izgovarajući jedno otegnuto: „Da?“. U trenutku kada joj je pogledao u lice, mozak mu je pustio kratki film u kom je video prostrano dvorište, razgranato, veliko drvo, ljuljašku koja visi sa jedne grane, ruku u ruci, parfem.

Strpljivo je čekala da prestane da blene u nju. Kako nije pomoglo, pucnula je prstima. „Meni se obraćaš?“.

„Da, da, da, da.“, brzo je izgovorio, još uvek zbunjen neočekivanom projekcijom. Pekrstila je ruke ispod grudi, a on je pokušao da organizuje misli. „Ah, da!“, progovori sa izvesnom dozom ushićenja, „gde vam se u ovoj zgradurini nalazi skriptarnica?“.

„Nisam sa ovog fakulteta.“. Zastala je i napravila dramsku pauzu. „Ipak, znam da ćeš do nje doći ako ovde skreneš levo, pa prva desno, spustiš se niz stepenice i zatim opet levo.“

„Uh, hvala ti. Šta kažeš da odemo na kafu?“

„Zar ti ne bi trebao u skriptarnicu?“

„Sada znam gde je. Uostalom, neće ona nigde otići, za razliku od tebe.“

„Tu si u pravu. Koliko za šest minuta otići ću sa dečkom“.

Nije mogao da ne primeti tračak ironije u njenom osmehu i nadmenost u njenom glasu. Ipak, u očima joj je video nešto drugačiji osmeh.

            „Baš mi je drago zbog tebe što je on tako tačan. Hajde onda da popijemo najkvalitetniju kafu koju ovaj automat može da pruži. Učini mi toliko. Značiće mi ako budem mislio da sam ti se bar na neki način odužio.“

            „Bez šećera.“

Dodao joj je kafu, i otišli su do prozora. „Nisam do sada izlazio u ovaj lokal. Verovatno bi bio posećeniji da imaju stolice.“

Blago podizanje leve obrve bio je jedini znak da je primetila njegov pokušaj šale. Dok je otpijala gutljaj kafe, poželeo je da je on obod plastične čaše,

„Imam nešto na usnama?“

Podigao je pogled i zagledao se u zelenilo njenih očiju. „Ne. Oprosti, nešto sam odlutao.“

„Često ti se to dešava? Mislim, da odlutaš.“

„Ne bi verovala.“ Počeo je da sprovodi plan. Faza jedan, opusti: „Da li mi se čini ili u tvojim očima vidim ljubičaste tačkice?“

„Ne čini ti se.“

Faza dva, bocni: „A podočnjaci? Od burnog života ili od faksa?“

„Faks.“

Faza tri, iznenadi:„Jesi li dugo u vezi?“

„A ja mislila da su dani ozne prošli. U svakom slučaju, moram da idem. Žao mi je, ne mogu popiti ostatak kafe.“

„Nije bitno.“ Izvadio je telefon, u njega ukucao 06 i pružio joj ga. „Za slučaj da ponovo zalutam ili odlutam.“

Jedan dugi trenutak, pre nego što je uzela telefon, osetio se kao pod mikroskopom. Bušila ga je očima. Hrabro je uzvraćao pogled.

„Ne zaboravi na pravilo dva dana.“, reče i ostavi ga.

Skamenio se, i došlo mu je da se baci kroz prozor kada se okrenula i uhvatila mu pogled na njenim donjim leđima. Odahnuo je kada mu je namignula.