Fabrika

Dolina u podnožju planine bila je neverovatno velika, ili smešno mala, u zavisnosti od toga kom obliku života pripadate. Magla, koja je prekrivala dolinu, bila je tako gusta da je razlika između stajanja u dolini zatvorenih i otvorenih očiju bila u tome što je u drugom slučaju mrak bio beo. Ako biste se zatekli u dolini, ne bi trebalo da tumarate okolo, jer je postojala realna opasnost i da napipate nešto. A ako ste se već našli u dolini,  najbolje bi bilo da se brže – bolje nađete negde drugde.

Negde iza bele zavese, nalazila se fabrika koja nikada nije prestajala da radi. U unutrašnjosti iste, u jednoj od  skučenih ostava za kancelarijski materijal, vodila se žučna prepirka.

Mlađi od dvojice učesnika rasprave je vrlo glasnim šapatom vikao na sagovornika: „ Ti si kriv! Rekao sam ti da ne treba da stavljaš toliko nade!“

„Ja kriv!?“, obrecnu se stariji na njega, „Ti si hteo da oboriš sopstveni rekord! Samo neka su proizvodi što veći! A gde je tu kvalitet, pitam ja tebe!“

„Naravno! Veće je bolje! Da ti nisi....“

„Da ja nisam ŠTA?“, upade mu u reč stariji, „radim ovo nekoliko vekova duže od tebe zelembaću. Nagledao sam se ambicioznih glavonja poput tebe. Zelenko, nisi stavio ni mrvicu realnosti! Ej!“

„PA ŠTA?! Možda na kraju sve ispadne dobro!“

„Najbolje bi bilo da ništa ne ispada! Svi proizvodi iz ove serije imaju pukotine! S-V-I! A nismo ni na pola procesa proizvodnje. Šta ćemo da radimo?“

„Ništa. Ćutaćemo. Ako nešto krene po zlu, svalićemo sve na one kretene iz odeljenja za transport.“

Stariji samo duboko uzdahnu, i pažljivo napusti prostoriju. Mlađi kolega ga je sledio, i gotovo odmah zaboravio na čitav razgovor.

Možda je prošlo dvadesetak godina, ili neko drugo vreme do kraja smene, ali su oba zaverenika pozvana kod Nadzornika.

Kada su došli pred njegovu kancelariju, sekretarica nije bila za pultom. Razmeniše unezverene poglede. To se nikada nije dešavalo. Trgoše se kada se vrata kancelarije automatski otvoriše. Bojažljivo su stupili u prostoriju. Bili su suviše uplašeni da bi pogledom švrljali po kancelariji. Svu pažnju privlačio im je ogromni sto za kojim je sedeo Nadzornik.

„VAS ČEKAM!“, zagrme nadzornik i stisnutiom pesnicom lupi o sto. Iz grla ispusti jedno otegnuto „Jaaaooooooooo“ i udari se šakom po čelu. „Upropastili ste jednu čitavu pošiljku! A to smo primetili tek nakon što je isporučena. Šteta je nepopravljiva!“

Obojica su znali da su nagrabusili. U najboljem slučaju, poslaće ih u odeljenje za reciklažu – da budu reciklirani. Da su imali hrabrosti da podignu pogled, videli bi da se Nadzornik uzdržava da ne počne da urla. „Ne-moj-da-se-pono-vi!“, prodahta im kroz stisnute zube. „Marš napolje!“

Nekoliko minuta nakon što su se vrata zatvorila za njima, ispod stola se izvuče sekretarica. Proteže se, zateže svilene čarape koje su se malo svukle zbog klečanja, popravi nabore na suknji i pogleda u Nadzornika. Delovao je spokojno, onako zavaljen u fotelji, sa odsutnim osmehom na licu, pa je odlučila da ga je dovoljno uznemiravala i otišla na svoje radno mesto.

Sela je i počela da turpija nokte. Trgla se kada je zazvonio crveni telefon. Bio je to jedini na koji se javljala i namenjen VIP klijentima. „Fabrika snova i ambicija.“, zacvrkuta melodičnim glasom, „Izvolite?“.